Спољна политика Србије под Александром Вучићем обликована је прагматизмом и флексибилношћу, настојећи да очува баланс у односима са кључним међународним актерима. Упркос све већим притисцима да се определи за један геополитички блок, Србија је успешно избегавала јасно сврставање, чиме је сачувала политички маневарски простор.
Један од кључних партнера Србије постала је Кина, чији су политички и економски утицај у региону све више јачали. Лични односи које су изградили Вучић и кинески председник Си Ђинпинг омогућили су Србији приступ повољним инвестицијама, инфраструктурним пројектима и кредитима, што је значајно допринело развоју српске привреде. Кинеске компаније добиле су посебне услове пословања у Србији, док су се кинески грађани све чешће настањивали у земљи и учили српски језик, показујући дугорочну стратегију кинеског присуства у овом делу Европе.
Истовремено, Европска унија остала је стратешки циљ Србије, док су интензивирани односи са државама попут Француске, од које је Србија набавила војну опрему, показују тежњу да се одржи присуство у европском политичком кругу.
Међутим, Србија није занемарила ни регионалне и билатералне односе. Турска је као најбољи пример постала један од најближих партнера, при чему је председник Ердоган показивао неуобичајено висок ниво разумевања и подршке Србији. Са друге стране, изградња односа са Немачком одвијала се тако да су потенцијални критички тонови из ове земље углавном остали маргинализовани.
Посебан сегмент српске спољне политике чинио је однос са Уједињеним Арапским Емиратима (УАЕ), који су постали један од најважнијих економских и политичких партнера Србије. Инвестиције Емирата у српску привреду, нарочито у области инфраструктуре, пољопривреде и банкарства, значајно су порасле, док су геополитички односи додатно учвршћени кроз стратешке уговоре о сарадњи. Блиски контакти Вучића и престолонаследника Мохамеда бин Заједа допринели су расту емиратског интереса за Србију, чиме су УАЕ постали један од кључних неевропских инвеститора у региону.
Геополитички изазови, попут рата у Украјини, стављали су Србију на тест спољнополитичке доследности. Иако је Београд омогућио прилив руских исељеника и одржао економску сарадњу у одређеним секторима, истовремено је испоручивао хумнитарну помоћ Украјини, што је представљало знак спремности да одржи везу са Западом. Упркос очекивањима да ће бити под јачим притиском САД, изостале су озбиљне санкције, што указује на то да су западни актери имали одређени степен разумевања за овакав прагматичан приступ Србије.
Косовско питање остало је једно од највећих изазова, али без драматичних помака у правцу његовог решења. Србија није успела да преокрене међународно признање Косова од стране САД и земаља ЕУ које су то учиниле али је истовремено отпризнавањем највише неких несврстаних земаља спречила да оно добије шири легитимитет у међународним институцијама. Овај полузамрзнути статус дао је Србији простор да и даље игра на више политичких фронтова, без превеликог ризика од директног губитка. Може се рећи да је овакав модел вођења спољне политике под Александром Вучићем подсећао на праксу “несврставања” из периода хладног рата. Док су многи сматрали да је неопходно заузети један правац, реалност спољне политике Србије показала је да оваква флексибилност доноси одређене предности.
Долазак блиских сарадника Доналда Трампа у Београд био је јасан показатељ да Србија није игнорисала промене унутар америчке политике, већ је градила односе са различитим политичким круговима. Закључак који се може извести из оваквог приступа јесте да је Србија успела да очува кључне спољнополитичке везе, без обавезе сврставања уз неку од глобалних страна. У будућности ће овакав модел бити тестиран све јачим геополитичким тензијама и притисцима, али до сада се показао као ефикасан начин вођења међународних односа првенственом заслугом баш Александра Вучића.