Апелациони суд у Новом Саду преиначио је пресуду Вишег суда усвајањем жалбе Горана Давидовића и његовог браниоца Бранибора Јовичића.
Горан Давидовић је од од пре недељу дана слободан човек правоснажно ослобођен, и против њега се не води ни један поступак, а то није објавио ни један једини медиј у Србији, иако су то дужни по Закону о информисању да учине сви медији који су извештавали о овом кривичном процесу.
Апелациони суд у Новом Саду је на седници 6.марта разматрао жалбу Горана Давидовића на пресуду од годину дана затвора због кривичног дела изазивања националне,расне и верске мржње и нетрпељивости из члана 317. став 3.
Одлука о одбијању оптужбе није саопштена на седници него писмено и то 8.априла.
Већа састављено од судија: Драгољуба Вујасиновића,председника већа, Зденке Стакић и Слободана Велисављевића, пресуду је донело једногласно. Пресуду Апелационог суда можете у ПДФ-у преузети ОВДЕ.
Горан Давидовић ослобођен је и пресуда му је преиначена јер му није могло ни бити суђено пошто је већ ослобођен давне 2007. и ради се о већ пресуђеној ствари. А то су Горан Давидовић и његова одбрана тврдили од самог почетка.
Пресуда је преиначена и другом окривљеном Недељку Пешићу иако његов бранилац није у жалби навео кршење начела „ne bis in idem“ али је Апелациони суд и њему укинуо пресуду по службеној дужности.
Како се наводи у пресуди Апелационог суда : Основано се од стране браниоца окривљеног Давидовић Горана пресуда првостепеног суда побија због битних повреда одредаба кривичног поступка и истиче да је иста садржана у чињеници да постоји и околност која трајно искључује кривично гоњење против окривљеног Давидовић Горана, да је против окривљеног Давидовић Горана вођен и обустављен прекршајни поступак правоснажном одлуком Општинског органа за прекршаје у Новом Саду под бројем Уп-26-6-399/07 због прекршаја из члана 6 став 3 Закона о јавном реду и миру, за исти животни догађај за који се води и овај кривични поступак, да Устав Републике Србије и Законик о кривичном поступку утврђују забрану двоструког вођења поступка и кажњавања на тај начин што предвиђају да нико не може бити гоњен или осуђен за кривично дело које је правоснажном пресудом ослобођен или осуђен или је за то дело поступак против њега правоснажно обустављен или оптужба правоснажно одбијена, те да је наведена забрана опште познато начело кривичног поступка ne bis in idem, прописано одредбом члана 4 став 1 ЗКП.
Основано се у жалби браниоца окривљеног Давидовић Горана истиче да би у супротном било повређено право на правну сигурност у казненом праву, гарантовано Закоником о кривичном поступку, Уставом РС и Протоколом бр. 7 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода , позивајући се на одлуку Уставног суда бр. Уж 1285/12 донету на седници већа одржаној 26.03.2014.rодине.
И Апелациони суд у Новом Саду је као и Уставни суд у цитираној одлуци приликом утврђења критеријума за примену начела ne bis in idem у случају да је за исто дело вођен и прекршај ни и кривични поступак пошао од три основа, како би се утврдило да ли постоји повреда начела ne bis in idem –стоји у пресуди Апелационог суда у Новом Саду.
Апелациони суд подсећа да Устав Републике Србије у члану 34. став 4 гарантује правну сигурност у казненом праву, одредбом да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен, или за које је оптужба правноснажно одбијена или је поступак правноснажно обустављен, а којим забранама подлеже вођење поступка за неко· друго кажњиво дело.
Наведени принцип садржан је у одредби члана 4. став 1 ЗКП којом је прописано да нико не може бити гоњен за кривично дело за које је одлуком суда правноснажно ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена, или је поступак правноснажно обустављен.
Одредбом члана 4. става 1. Протокола бр. 7 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, прописано је да се никоме не сме поново судити, нити се може поново казнити у кривичном поступку у надлежности исте државе за дело због кога је већ био правоснажно ослобођен или осуђен у складу са законом и кривичним поступком те државе.
Члан 4 став 1 Протокола бр.7 Европске конвенције за заштиту људских права и· основних слобода не предвиђа поделе на лакше и теже казнене деликте, већ је одлучно да ли је за исто дело – радњу правноснажно одлучено пред судом или органом исте државе- образлажио је Апелациони суд своју пресуду.
