Не браним Тому. Заправо, браним га, јер ми је пријатељ и просто ћу то увек чинити. Под условом да га, наравно, уопште познајем. Јер, са једне стране је “неубедљивих” деценију и по дружења, испијања пива и разговора из којих се да закључити да је реч о нормалној особи, а са друге петнаест вриштућих редова Курира који нас убеђују да је у питању монструм, помрачени ум и џепни Ескобар у најмању руку. Да ли веровати својим или Курировим очима, питање је сада?
Да би био успешан и признат новинар, изгледа, не мораш бити баш писмен. Не мораш бити ни талентован, ни етичан, ни имати осећаја или стила. Довољно је да, без провере, чињеница, информација, онако из главе, сву унутрашњу излучевину проспеш по неком навијачу. И, успут, да закључиш да је ХЦ кримос, да је свака свађа му у животу “око контроле нарко тржишта” (јер, ако иде на трибину мора бити и лерди) и да га бије лош глас. И, ето стимулације на плату, браво цицо!
Јасно је да у земљи где се посланици и странке купују за шаку пиринча, где клинци онанишу на Баку Прасета или Бубу и Јалу, а клинке пу*е по вцима за 10 евра, где се лечи преко СМС-а и где још не знамо где су границе, нема већег проблема и зла од онога који сваке суботе троши грло и дланове на стадиону.
Као новинар, дуго говорим да нема веће стоке од новинара. Као читалац, добијам потврду тога из дана у дан, укључујући и извештавање о Томи Гробару.
Ти људи о којима пишете, изигравајући судију, пороту и џелата, притом не знајући ништа и измишљајући све о њима, имају породице, пријатеље, девојке, послове… Имате ли имало образа?
Одјебите, бре, од навијача. И од Томе Гробара. Вратите се на теме у које се разумете: има ли Џеј Кеј младеж и где или нема?
Томо Ловрековић
