Лицемерни Запад затвара очи на све шиптарске акције, а критике оставља само за Србе, јер нису спустили руке док их гађају камењем.
- фебруара 2022. године руски председник Владимир Путин изјавио је да Мински споразум, потписан осам година раније, више не важи. Тог дана је и покренута специјална операција у Украјини, која још увек траје и која ће потрајати до коначног ослобођења територија које су на референдуму одлучиле да се врате у природно окриље руске федерације.
Годину дана пре Минског споразума, наша држава је потписала Бриселски споразум. Што се тиче српске стране, све оно, али и много више што је договорено споразумом, апсолутно је испуњено. Али што се тиче шиптарске стране, за ових девет година, не само да није учињено ништа, већ је српски народ који живи на територији наше јужне покрајине у све горем положају.
Након последњих догађаја, када је било јасно да од једине тачке споразума која је стављена шиптарској страни на обавезу, односно формирања ЗСО, неће бити ништа, почела су говоркања да је Бриселски споразум мртав. Међутим о смрти Бриселског споразума још увек се нико не усуђује да обавести бриселске званичнике, већ се наша власт и даље држи истог и нада се како ће европски и светски званичници успети да уразуме своје „распуштено дете“.
Недавно је то „распуштено дете“, у сред искарикираних тензија где њега (Куртија) САД и ЕУ, они који су га финансирали, одгајили и поставили на место на ком је, наводно не могу да убеде да попусти Србији, изјавило да се не боји Србије и да Србија не сме да „нападне Косово“, јер иза њега стоји САД, НАТО и ЕУ. Овом изјавом али и свакодневним потезима упереним на штету Срба и стварање атмосфере страха, свима је јасно да њега нико не покушава да смири, већ да је он једна обична марионета која ради онако како му родитељи свирају.
И док српска власт обавештава Куртијеве родитеље о његовим једностраним потезима који су директно кршење и Бриселског споразума али и људских права и демократије, која не важе само када су Срби у питању, налазимо се у једној наизглед безизлазној ситуацији. Питање је само да ли нас је у ову ситуацију довела наивност државног врха Србије који је веровао западним политичарима, или је ово епилог ка ком је и водила унутарња политика Србије протеклих 20 година.
У складу са последњим догађајима, лишавањем слободе Дејана Пантића, Срби су подигли барикаде на неколико главних путева. Као још један вид шиптарске провокације, био је и јучерашњи упад припадника РОСУ на Газиводе, цепање српске заставе, на шта такође нема никаквог одговора званичних европских институција.
Након свега, Александар Вучић је изјавио да ће у складу са резолуцијом 1244 послати војску и полицију на Косово и Метохију, како би Србима гарантовао безбедност:
„Данас смо договорили текст којим ћемо, у складу са Резолуцијом СБ УН 1244, упутити захтев команданту Кфора да обезбеди распоређивање представника војске и полиције Републике Србије на територији Косова и Метохије , у складу са резолуцијом Савета безбедности“.
Међутим, како сазнајемо из руских медија, овај захтев дочекан је на нож и не само да војсци и полицији није дозвољен улазак, већ преко административних прелаза никоме није дозвољен ни улазак на Косово и Метохију.
Српска војска је кренула ка административним прелазима и тај потез није мала ствар и говори да се ситуација увелико променила за онога ко је седео на две столице. Чак и идеолошки западно орјентисана Брнабићка је пронашла заједнички језик са Захаровом и Боцан Харченком, односно са руским политичарима који су једини заузели српску страну и упозорили да су дешавања на Косову врло слична онима из 2008. године, а још сличнија ономе што је претходило Украјини.
Брнабићка је одговорила је на тврдњу министарке спољних послова Немачке Аналене Бербок да је повратак Војске Србије на Косово Метохију „неприхватљив“, рекавши да су у питању дупли аршини, као што су увек када је Србија у питању:
„У последњем Саопштењу министара иностраних послова земаља Г7 (14. маја 2022), у решавању сваког проблема или кризе у свету (Либија, Сирија, Јемен, Сомалија, итд) они су тражили стриктно спровођење одговарајућих Резолуција Савета безбедности УН (УНСЦР). Сада, изненађујуће, МИП Немачке експлицитно поручује да Резолуцију СБУН 1244 – која предвиђа да Србија има право да тражи повратак одређеног броја својих безбедносних снага на Косово* – треба игнорисати, јер је то ‘неприхватљиво’. “
Све то, не може да се реши преко ноћи, али субјективан став западних политичара који упорно превиђају Куртијеве потезе а осуђују све српске, као што су осудили и постављање барикада и додали да Срби оваквим радњама дижу тензије, може преко ноћи да доведе до оружаног сукоба, који се већ иницира од шиптарске стране. И сама изјава Аљбина Куртија да ће посегнути свим мерама које буду потребне да се уклоне барикаде, говори нам да све иде у том смеру, али то је очигледно прихватљиво.
Јасно је да ми не можемо поступити као Владимир Путин, рећи да је Бриселски споразум мртав и послати војску у директан рат са Шиптарима. Не јер се плашимо Шиптара, него зато што ми у том случају не бисмо ишли у рат са размаженим дететом, већ са његовим родитељима, који, на жалост су и већи, јачи и много боље наоружани од нас.
Што не значи и да не треба одступати од Резолуције 1244 која нам гарантује право повратка војске и полиције на Косово и Метохију, већ је и нужно ради обезбеђења опстанка Срба .
Оно што ми можемо у овом тренутку, јесте прогласити Бриселски споразум мртвим и званично! Повући потпис, што је правно могуће, а затим опет правним средствима јер је Косово и Метохија по званичном Уставу републике Србије де факто наша територија, за разлику од самопроглашеног Косова ми смо и међународно правно призната држава, па макар то трајало и годинама држати се искључиво резолуције 1244 и куповати време до боље геополитичке расподеле сила, као што су Минским споразумом куповали време Украјини. И што је најважније прекинути пут у ЕУ и стати на пут бескрајним уценама.
Ова могућност је чак постала и реална, посебно након изјаве Александра Вучића којом је прокоментарисао изјаву Ангеле Меркел поводом Минског споразума:
„То баца потпуно ново светло, не може да промени чињеницу ко је кога напао, али умногоме мења чињеницу и односе у оквиру онога шта се збивало од 2014. наовамо. И то је мени јасан сигнал коме не смете да верујете.“
Тешко да је Вучић био толико наиван да је веровао у добре намере европских званичника, будући да је и сам знао да их критикује када би прешли границе пристојности, али није немогуће да није веровао да заиста може доћи до овакве ситуације, где нас Запад отворено прави будалама, буквално затварајући очи на све шиптарске акције, а критике остављајући само за Србе, јер нису спустили руке док их гађају камењем.
Једна од паметних ствари које је ипак успео да спроведе до краја, јесте доследност да не уведе Русији санкције. И поред притиска Запада али и дела опозиције, сада у овој ситуацији када је читав свет против нас, имамо отвореног и јаког пријатеља и за столом УН али и у пракси, што је потврдио и Дмитриј Песков који каже да председник Србије још увек није затражио помоћ Русије у решавању косовског конфликта али да је та помоћ отворена:
„Ми се безусловно залажемо за то да сва права косовских Срба буду апсолутно обезбеђена и да се испуне све обавезе које су у складу са потписаним документима која се тичу Косова и Метохије. За нас је најважније да осигурамо интересе Срба и, наравно, да све стране уложе напоре како би се тренутна ситуација решила мирно, дипломатским путем“.
Све у свему безизлазна ситуација не постоји, треба само имати хефта и са приче прећи на дела.