Прво борбено коришћење нове ракете средњег домета под називом „Орешник“ од стране Русије изазвало је велику пажњу међу војним аналитичарима и западним посматрачима, али политички коментатор Ростислав Ишченко спушта лопту.

Према његовом тумачењу, ова ракета није била примарно лансирана због тактичке потребе – већ као јасан сигнал.

Kако тврди Ишченко, све је имало пре свега демонстрациони карактер. Русија је овом акцијом желела да подвуче своје техничке могућности у домену ракетног наоружања – нарочито када се ради о системима који могу да погоде циљеве на читавом европском континенту.

Он наглашава да је „Орешник“ способан да се користи и у озбиљнијим конфигурацијама, што потенцијалним противницима шаље поруку да Москва располаже средствима за наношење значајних штета, уколико буде приморана да их употреби.

Но, ту се прича не завршава. Ишченко указује на то да, када је реч о евентуалним одговорима на украјинске потезе, Русија не мора да се ослања на „Орешник“.

Постоје ефикаснија – и знатно јефтинија – средства која би, у конкретном контексту, донела сличне резултате. У центру његове анализе налази се главни град Украјине. Ишченко директно указује на слабости одбране Kијева, нарочито на недовољну противваздушну заштиту и његову релативну близину граници са Белорусијом.

Управо та географска позиција отвара простор за другачији сценарио: руски авиони могу, према Ишченковим речима, ући у украјински ваздушни простор, испустити планирајуће авио-бомбе и одмах се вратити на територију савезника. У том случају, ефекат би био упоредив са ударом „Орешника“, али трошак и политички ризик били би далеко мањи.

Посебно занимљив детаљ који истиче јесте потенцијална употреба између 200 и 400 планирајућих бомби у једној акцији. Таква операција би могла имати разарајући ефекат по град, без потребе за употребом стратешких ракета средњег домета.

А то, како наводи, ставља Русију у позицију да бира – да комбинује прецизне, ограничене ударе са широким, обухватнијим дејствима у зависности од ситуације.

На крају, политички коментатор подвлачи једну кључну ствар: „Орешник“ је порука, не обавезно алат.

Kада постоји читав арсенал других опција које су приступачније и једнако деструктивне у датом контексту, коришћење тако софистицираних система постаје питање стратешке комуникације, а не борбене нужде.

И док су очи света уперене у домет и прецизност једног импозантног оружја, можда је важније гледати како се користи – и зашто. Јер некада права моћ није у лансирању, већ у свесном уздржавању.

(Wебтрибуне.рс)