„Поштовани суде, очекујем, преклињем и молим у име правне државе Србије, да будем осуђен на највећу могућу затворску казну, како бих личним примером помогао да ова земља постане уређенија и тај процес уткао личну жртву. Наравно, то се подразумева само ако је критика корупционашких афера, лоповлука, пљачке и политичке љигавости појединаца попут Маринике Тепић кривично дело дефинисано законом. Мени се, међутим, чине да још увек, шта год Мариника и слични фашистичких усмерења мислили, закон и Устав управо такву критику бране, а не забрањују и кажњавају”. Управо сам на овај начин привео крају завршну реч у монтираном и политички мотивисаном процесу коју је држава у њено име, а под страшним притисцима водила против мене и у коме сам правоснажно ослобођен после 53 дана притвора током којих сам био одвојен од трудне супруге. Читава та ујдурма показала је неколико веома битних ствари, које се не тичу само моје маленкости која се игром случаја нашла у центру подметачине, већ целокупне државе и друштва:
1) Жути су само декларативно изгубили власт: остали су без фотеља и кабинета, а све остало су задржали и учврстили. Истина, и без плата за функције, али не брину они, накрали су се довољно за дванаест година. Како другачије коментарисати чињеницу да заменик јавног тужиоца у неформалном разговору, везаном новинару доведеном из притвора јер је радио свој посао, каже “стварно уживам у овом процесу” кроз широки осмех, или да инспектори у ћаскању саветују да окривим (за дело које није учињено) неког од функционера СНС или породице Вучић, па “ће све бити како треба”? Очигледно је да су предубоко укорењени у тужилаштву, полицији, медијима, културним картелима и да чишћење Србије од корова и пошасти не само да није завршено, него није ни почело.
2) Очигледно сам у завршној речи био веома наиван, спомињући Устав, законе и правну државу. То су, чини се, небитне категорије, пошто сам привођен након што се Мариника јавно похвалила да до тога долази после сусрета са британским амбасадором и њеног састанка са МИ6, док је вест о мом хапшењу као обављеној ствари саопштила директно у камеру пар сати пре него што се оно догодило. Али, шта то треба да нас чуди од Ђиласове омиљене девојчице, када је његов најдражи несташни дечко Бошкић у скупштини ушао по декрету Кајла Скота, иако није остварио цензус? Очигледно је да је стање горе него што мислимо, односно да уз ванљудске напоре Александра Вучића и његове лавовске борбе за суверенитет, још увек не можемо да остваримо тај циљ. Можда је превише оних који ћуте на Маринике, превише оних који их се плаше или превише оних које плаћа исти газда као и њу, па је зато тај посао спорији?
3) Током читавог процеса, веровао сам искључиво у интегритет судије, доказе, право и способност правног тима на челу са Миројем Јовановићем, па сам избегавао било какву помпу. Са друге стране, бројне колеге, без да ме консултују што је основа новинарске етике (правило друге стране) или прочитају цео споран текст, називали су ме насилником, монструмом, терористом, фашистом… То показује да су из СЗС заиста у праву када кажу да нема слободе медија – нема, велика већина је у њиховој шаци или шаци њихових газда.
4) Интересантно је да у ћелију 2-2-8 Централног затвора у Београду није ни на сат крочио нико од оних ко је пред камерама тукао новинаре, гађао мишем посланике, носио вешала, заузимао председништво, упадао у РИК, вређао полицајце у полицијској станици… И ту не греше Ђиласовци, када кажу да ово није правна држава – није правна, јер право важи за све осим за њих, заштићени су као бели медведи.
5) Упркос свему овоме, Србија иде у добром правцу и колико год се разне Маринике трудиле да је врате у еру мрака, лоповлука, крађе и безумља, неће у томе успети. Јер, МАРИНИКА, СХВАТИ, НЕЋЕМО СТАТИ.
Т. Ловрековић
