Прво подворје у Русији, Москви, основао је и подарио Хиландару 1556. године Иван Грозни ( правилно Иван Страшни ). Подворје је убрзо постало, практично, прво дипломатско представништво Срба у Русији. Ту су се окупљали сви виђени Срби у Русији. Ту су сакупљали књиге, црквене ствари и новац за помоћ Србији. Иван (Грозни) Велики је постао „други ктитор и обновитељ“ Хиландара „као и пређашњи цареви“ захвањујући великој помоћи коју је пружао манастиру. Посебном повељом (грамотом) из 1571.год., цар Иван Грозни поклања Хиландару подворје у Москви, које је тада представљао својеврсни метох, на коме ће око 1630 године бити подигнут храм-дашчара посвећен Успењу Пресвете Богородице. 1654 године на месту старијег дрвеног храма, изграђен је нешто већи камени храм који углавном задржава своју величину и изглед до данашњих дана. Од 1918 године, сва земља хиландарска бива конфискована од стране Совјетских власти, а храм бива затворен, све до 1948 године када га руски патријарх Алексиј И поклања Бугарској православној цркви и постаје бугарско подворје у Русији. Данас је храм обновљен и активан, а хиландарски метох је и даље у рукама државе.

Хиландарско подворје у Москви

Овом приликом морамо вас упознати са неким чињеницама о Ивану Грозном.

Иван Васиљевич Четврти није једини у руској историји који носи надимак Грозни. Тако су звали и његовог деду великог кнеза Ивана Трећег, па је можда Иван Грозни свој надимак стекао пре наслеђем, него што га је заслужио својом суровошћу.

Цар Иван Грозни имао је српске претке по трострукој линији. По мушкој линији, “баба по оцу Ивана Грозног, Софија Палеолог, била је чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестре цара Душана”. Ватикан се надао да ће преко Софије имати утицај на Русију и православну цркву. Брзо је Софија показала да је часног српског рода, одана српству и православној вери. Под њеним утицајем први пут се на руском грбу појављује двоглави орао. У Византији се двоглави орао појавио у време Константина Великог који је, као што се зна, рођен у Нишу.

Преко Немањића, Иван Грозни се генеолошки може повезати и са Лазаревићима-Бранковићима, јер је кнегиња Милица супруга кнеза Лазара, била кћер кнеза Вратка, праунука великог кнеза Вукана, рођеног брата краља Стефана Немањића.

Мајка Ивана Грозног, Јелена Глинска, била је ћерка Ане Јакшић Српкиње, ћерке Стефана Јакшића. Стефан је био високи службеник на двору мађарског краља Корвина. Како су родитељи Ивана Грозног брзо умрли, одгајала га је баба Ана.

 

Ана Глински (Јакшић)

Она га је упознала са српском традицијом. Негујући традиције славне српске прошлости, Ана Јакшић Глинска унела је у руски двор, а преко њега и у читаво царство, култ српског светитеља Саве Немањића. У његово време настао је “Летописни лицевој свод”, највећи књижевни подухват у Русији 16. века. У овој свеопштој историји, на 61 листу са 122 минијатуре и око 250 малих слика, прати прича о великом српском светитељу. У Летопису су садржана житија и других српских светитеља. Колико је био развијен култ српских светитеља на руском двору сведочи и податак да су по налогу цара Ивана ИВ Грозног у Архангелском сабору московског Кремља живописана четири лика која не припадају кругу руских владара. Поред византијског цара Михаила ВИИИ Палеолога, приказани су и ликови Симеона – Стефана Немање, Светог Саве и кнеза Лазара. Познато је да је Иван Грозни био велики дародавац Хиландара.

Подворје Српске православне цркве

Године 1873. Митрополит Михаило се обратио Синоду Руске православне цркве са молбом да се отвори подворје Српске православне цркве. Синод је доделио цркву Светог Кира и Јована на Соланки. Било је то место где су се састајали Срби али и Руси не само ради духовних потреба него и ради прикупљања сваке врсте помоћи Србији у току наредних немирних и ратних деценија.

Подворје је било активно до 1917. године када су се српски монаси вратили у Србију. Званично је подворје Српске православне цркве од 1948. године, али из политичких разлога, због сукоба тадашњих СФРЈ и СССР, није обављао ту функцију све до 1999. године. Тада је, на предлог патријарха Алексија ИИ, подворје поново отворено. Године 1999. обновљено је српско подворје али у цркви Светих апостола Петра и Павла код јаузских врата. Црква је саграђена у периоду 1700 – 1702. године у стилу московског барока. После Револуције црква није затворена. Била је једна од малобројних које су све време биле активне. Из затворених цркава доношене су иконе и други црквени предмети како би се сачували.

Два народа нису показала своје заједништво само у обнови храма. Стално га изнова исказују на дане великих празника, од Божића, преко дана Светог Саве и Ускрса, до дана Светих апостола Петра и Павла, познатијег као Петровдан. Посебно величанствено се празнује овај празник. О прослави Петровдана на овом месту Руси причају у суперлативима. Кажу да је долазак у храм на тај дан попут одласка у Србију. По најчешће прелепом дану, на отвореном се служе домаћа српска јела и свирају српске песме на чије тактове житељи, одевени у традиционалне српске ношње, изводе народне игре. На празник су позвани сви, без обзира да ли припадају Српској или Руској православној цркви.

Богослужења су на црквенословенском језику, али се на дане спомена српских светитеља врше и посебне службе на српском језику. Практикују се и обреди којима се чувају од заборава српски обичаји, попут празновања славе, која не постоји у Русији.

У храму се организују изложбе, под његовим покровитељством се издају књиге о Србији, као и преводи српских аутора на руски језик. Осим тога, подворје активно помаже Српску православну цркву прикупљањем добровољних прилога. Једна од највећих акција је била 2011. године, када је за обнову манастира Хиландара прикупљено око сто хиљада долара.

У овом храму је 21. августа 2000. служио литургију српски патријарх Павле.

Борислав Радовановић – Гајић

Извор: carsa.rs