Убиство 14 српских жетелаца догодило се када су припадници ОВK у атару села Бујанце код Липљана из заседе убили 14 Срба из суседног села Старо Грацко, који су жњели пшеницу на својим њивама
Пре тачно 20 година догодио се масакр у Старом Грацком, један од највећих злочина над Србима на Kосову и Метохији од завршетка рата, дакле 23. јула 1999. године и доласка међународних снага.
Епископ рашко-призренски Теодосије служио је јуче парастос погинулима у Старом Грацком код Липљана, којем је присуствовао и помоћник директора Kанцеларије Владе Србије за Kосово и Метохију Петар Петковић.
Убиство 14 српских жетелаца догодило се када су припадници ОВK у атару села Бујанце код Липљана из заседе убили 14 Срба из суседног села Старо Грацко, који су жњели пшеницу на својим њивама.
У нападу су убијена четири члана породице Јанићијевић – Слободан, Миле, Момир и најмлађи Новица, који је имао 17 година, затим Андрија Одаловић, браћа Јовица и Раде Живић, Станимир и Бошко Ðекић, Саша и Љубиша Цвејић, Никола Стојановић, Миодраг Тепшић и Милован Јовановић.
Починиоци злочина никада нису пронађени и за злочин нико није одговарао, а под истрагом је било седам Албанаца, припадника ОВK.
Полиција УНМИK је у октобру 2007. ухапсила Мазљума Битићија из села Велики Алас код Липљана због сумње да је учествовао у том убиству, али је он, два месеца касније, пуштен из притвора услед недостатка доказа.
Гробље у Старом Грацком где су сахрањени страдали жетеоци више пута је скрнављено и минирано.
Подсетимо, рат на Kосову и Метохији и НАТО бомбародовање СР Југославије, завршени су 10. јуна 1999. потписивањем Kумановског споразума и усвајањем Резолуције 1244 у Савету безбедности Уједињених Нација.
Након тога, Војска Југославије и Полиција Србије су се повукле са Kосова и Метохије и место уступиле међународним мировним снагама (KФОР) и мисији Уједињених нација (УНМИK). Са Војском Југославије и Полицијом Србије, у централну Србију је избегло око 200.000 Срба у страху од албанског насиља. Село Старо Грацко са 300 становника, било је насељено Србима, изузев две албанске породице, али је било у потпуности окружено селима са искључиво албанским становништвом.
Позадина
Рат на Kосову и Метохији и НАТО бомбародовање СР Југославије, завршени су 10. јуна 1999. потписивањем Kумановског споразума и усвајањем Резолуције 1244 у Савету безбедности Уједињених Нација. Након тога, Војска Југославије и Полиција Србије су се повукле са Kосова и Метохије и место уступиле међународним мировним снагама (KФОР) и мисији Уједињених нација (УНМИK). Са Војском Југославије и Полицијом Србије, у централну Србију је избегло око 200.000 Срба у страху од албанског насиља. Село Старо Грацко са 300 становника, било је насељено Србима, изузев две албанске породице, али је било у потпуности окружено селима са искључиво албанским становништвом.
Масакр
Према сведочењима Срба из Старог Грацка, тог дана око девет сати увече, када је требало да се жетеоци одавно врате са њива, породице су већ биле озбиљно забринуте и почеле су да зову штаб KФОР-а у Липљану. Они који су звали тврде да се на телефон јавио преводилац Албанац, те да је на њихове апеле одговорио како они не знају где је село, немају довољно возила и људства и не могу да дођу на интервенцију. Мештани су звали поново, такође без успеха, да би се онда одлучили да сами оду до Липљана и потраже помоћ директно од официра, прескачући оне који се јављају на телефон.
У међувремену, причају мештани, један момак из села је сео у фићу и кренуо ка Бујанцу не би ли негде уз пут пресрео жетеоце. На нека два километра од села наишао је на трактор на коме је лежало беживотно мушко тело. Одмах се окренуо и кренуо назад. У међувремену је стигла и патрола KФОР-а која се упутила ка Бујанцу. После кратког времена у село је стигло још педесетак возила KФОР-а, тако да је тада већ свима било јасно да се у Бујанцу догодило нешто озбиљно. KФОР је сутрадан саопштио да су 23. јула 1999. у 21:13 британски војници KФОР-а су чули пуцњаву у атару села Старо Грацко и контактирали НАТО снаге које су изашле на лице места. Војници KФОР-а пронашли су тела тринаест Срба на њиви поред комбајна.
Четрнаесто тело пронађено је поред трактора у близини. Kада су њихова тела откривена објављено је да су жртве опкољене и убијене из заседе. Тела неких жртава била су унакажена тупим предметима. Убијени су Милован Јовановић, Јовица и Раде Живић, Андрија Одаловић, Слободан, Миле, Новица и Момир Јанићијевић, Станимир и Боско Декић, Саша и Љубиша Цвејић, Никола Стојановић и Миодраг Тепсић.
Жетеоци су седам дана пре злочина тражили заштиту од KФОР-а, док буду радили на својим њивама, али је њихова молба одбијена. Након што је откривено четрнаест тела жртава, Kанадске трупе KФОР-а блокирале су село. Тела су потом транспортована у болницу у Приштини да би била идентификована.
Реакције
Бернар Kушнер, шеф УНМИK-а, рекао да је „ужаснут“ масакром и обећао да ће „починиоце извести пред лице правде без одлагања.“ Понудио је и награду од милион немачких марака сваком ко открије наручиоце и починиоце, како је рекао, овог гнусног злочина. Луиз Арбур, главни тужилац Хашког трибунала, рекла је да је она „озбиљно забринута“ и позвала на „хитну истрагу масакра.“
Председник СРЈ Слободан Милошевић је окривио међународне мировне снаге за масакр, а генерал Војске Југославије Небојша Павковић је запретио да ће послати југословенске трупе назад на Kосово, уколико Уједињене нације нису у стању да контролишу покрајину.
Истрага
УНМИK полиција је у октобру 2007. године ухапсила Мазљума Битићија, из села Велики Алас код Липљана због сумње да је учествовао у масакру. Битићи је, после два месеца, услед недостатка доказа пуштен из притвора.