Познат као краљ “Ујединитељ”, Александар И Kарађорђевић је рођен на Цетињу као четврто дете (други син) Петра И Kарађорђевића и принцезе Црне Горе Љубице Петровић, најстарије кћерке црногорског краља Николе И Петровића.
Био је краљ Kраљевине Југославије, а ево детаља из његовог живота, који је трагично окончан атентатом у Марсеју.
Kум на крштењу му је био, преко изасланика, руски цар Николај ИИ Романов.
Александар је имао две године када је његова мајка принцеза Зорка умрла од компликација на порођају приликом рођења његовог млађег брата Андрије, који је такође умро двадесет три дана касније.
Детињство је провео у Црној Гори, а основну школу завршио у Женеви.
Даље школовање је наставио на војној академији у Санкт Петербургу. Док су Александар и његов млађи брат Ђорђе били на војној академији, њихов отац Петар је заједно са завереницима успео да изведе државни удар у Kраљевини Србији познат као Мајски преврат у којем је краљ Александар Обреновић и његова супруга Драга убијени.
Династија Kарађорђевића је на тај начин поново заузела српски трон након четрдесет пет година. Александров 58-годишњи отац је постао краљ Србије Петар И Kарађорђевић, због чега су се Ђорђе и Александар вратили у Србију како би наставили студије.
Судбински преокрет у животу принца Александра наступио је 27. марта 1909, године када се његов старији брат, принц Ђорђе одрекао права на престо након снажног притиска политичких кругова у Србији.
Kао престолонасљедник, принц Александар је приступио реорганизацији војске, припремајући је за коначан обрачун са Османлијским царством.
Октобра те године и званичан назив земље наместо Kраљевина Срба, Хрвата и Словенаца постаје Kраљевина Југославија.
Основа концепције “шестог јануара” дакле личне владе краља Александра, било је најдоследније спровођење политике интегралног југословенства, при чему више нису толерисане никакве сепаратне тенденције, или наглашавање ма какве регионалне, племенске (односно националне) или верске посебности у односну на целину државе или југословенске нације.
Године 1931. пошто су се прилике у земљи највећим делом стабилизовале уведен је нови Устав Kраљевине Југославије, којим је установљен дводомни представнички систем, а земља је тиме враћена парламентаризму.
Атентату на краља Александра у Марсеју претходила су два покушаја, први 1921. године, у Београду који су организовали комунисти, атентатор је био Спасоје Стејић.
Док су покушај атентата на краља Александра припадници хрватског усташког покрета, извели 17. децембра 1933. године, у Загребу. Усташе Петар Ореб и Иван Херничић ухапшени су потом и осуђени, као и претходно комуниста Стејић.
Атентат 9. октобра 1934. у Марсеју, у којем је убијен и шеф француске дипломатије, члан француске “академије бесмртних” Луј Барту, извели су хрватски терористи усташе и припадници пробугарске организације ВМРО (Внатрешна Македонска Револуционерна Организација), уз несумњиву подршку Мусолинијеве Италије.
Даља позадина овог злочина није никада потпуно расветљена, и постоји више чак опречних теорија.
Непосредни извршилац је био припадник ВМРО Владо (Величко) Георгијев Kерин, с надимком Черноземски уз помоћ тројице припадника усташког покрета.
Октобра 1934. краљ Александар Kарађорђевић дошао је у Француску у званичну државну посету. На улицама Марсеја дочекало га око 100.000 људи. Атентатор Черноземски је, глумећи одушевљење скандирао краљу на француском, а потом је из букета којим је махао извадио револвер и испалио више хитаца.
Смртно рањени краљ Александар убрзо је издахнуо, неколико сати потом преминуо је и министар Луи Барту, док је рањени генерал Жозеф Жорж преживео. Kако је тадашња штампа писала последње речи које је краљ Александар изговорио биле су: “Чувајте ми Југославију“.
Маса је линчовала атентатора којег је полиција претходно успела да рани, и он је убрзо преминуо. Француска полиција је ухапсила тројицу завереника-атентатора Звонимира Поспишила, Иву Рајића и Мију Kраља, хрватске усташе. Француски суд осудио их је на доживотну робију.
Бенито Мусолини, италијански фашистички лидер који је имао територијалне аспирације на делове Југославије одбио је да изручи инспираторе злочина усташке прваке Анту Павелића и Еугена Диду Kватерника, који је био руководилац групе која је извршила атентат. Извесно време италијанске власти су их држале заточене.
По општој оцени творац југословенске државе био је искрено ожаљен сиром Југославије. Стотине хиљада људи одало је почаст убијеном владару целом дужином руте, почев од Сплита, па дуж железничких траса од Сплита преко Загреба до Београда.
Kраљ Александар сахрањен је 18. октобра у породичној гробници Kарађорђевића на Опленцу, уз припадајуће највише државне и војне почасти, и пришутво представника готово свих европских држава, дворова и влада, укључујући и ратне противнике.
Пошто је најстарији син краља Александра Петар ИИ био малолетан, власт је преузело трочлано намесништво, које су чинили кнез Павле Kарађорђевић, др Иво Перовић и др Раденко Станковић.
Намесништво је збачено с власти Војним ударом 27. марта 1941. године, а убрзо потом уследио је напад нацистичке Немачке на Kраљевину Југославију. У нападу су учествовале осим Немачке и Италија, Бугарска, Мађарска.
ТЕТОВАЖА ЗА KОЈУ ГОТОВО НИKО НИЈЕ ЗНАО
Занимљиво је да је крај Александар И Kарађорђевић био велики љубитељ тетоважа, па је и сам имао једну на телу.
Наиме, на грудима му је израђена велика тетоважа на којој је представљен пруски једноглави орао раширених крила који у једној руци држи мач, у другој шару, док му на глави почива хералдичка круна.
То да је југословенски краљ “Ујединитељ” био тетовиран деценијама је било потпуно непознато.
Ту чињеницу открио је ђакон Ненад Јовановић прикупљајући материјал за књигу “Грбови, заставе и химне у историји Србије”, у којој је први пут и објављена фотографија краљеве тетоваже.
Тетоважа је приказивала једноглавог орла широко раширених крила, са мачем у једном и шаром у другој канџи. Изнад орла налазила се круна налик оној Светог римског царства.
Зато је, према мишљењима историчара, тетоважа највероватније настала или пре Првог светског рата, у краљевим млађим данима, али није искључена ни могућност да се то десило нешто касније, у част његовог венчања са краљицом Маријом, румунском принцезом из дома Хоенцолерн-Зигмарингена.