Богата послијератна Европа није видјела глад, смрт, болест и рат и није свикла мислити о властитој пролазности. Послијератни нараштај живи дуг и испуњен живот захваљујући медицини, али и жртвама претходних генерација које су им такав свијет оставиле. Сјетимо се предратног нараштаја, који је увијек био спреман за смрт и гледао јој у очи – то је био трезвен животни став, а не очајање. Уредно умирање је било важно као и уредно живљење. Предратни нараштај је имао измирене дугове, спаковано укопно одијело, новац за сахрану и тестамент и одлазио је на онај свијет исповјеђен, причешћен и опојан. Да не буду на терет каснијим нараштајима. Молитва Богу за мирну ноћ и дар новог дана је била молитва за избављење од врло опипљивих опасности. Насупрот томе, код нас је послератни нараштај био шокиран смрћу г. Броза, осамдесетосмогодишњака, па како не би и властитом пролазношћу? Како код нас, тако и по цијелој Европи – смрт гурамо под тепих хедонизмом, живимо као да ћемо вјечно, и изненађени властитом пролазношћу умиремо неприпремљени, неуредно, по систему „послије мене потоп“. Није ни чудо што нас потомци више воле кремирати него људски сахранити. Заборавили смо да нијесмо непобједиви, недодирљиви и да смрт долази свакоме, и да одлазећи на онај свијет, овај остављамо млађима.
