Могућност распада Сирије на више независних ентитета постаје све реалнија након најаве повлачења председника Башара ал-Асада. Три кључне етничке и верске групе већ припремају терен за могуће осамостаљење.
Политичка будућност Сирије налази се на историјској прекретници након најаве повлачења председника Башара ал-Асада. Овај догађај отвара могућност реализације дугогодишњих тежњи различитих етничких и верских група за успостављањем сопствених држава, понављајући обрасце који су постојали пре доласка на власт његовог оца Хафеза ал-Асада.
Алавити, који претежно насељавају област Латакије, имају историјско искуство са аутономијом. Током француског мандата (1923-1936) успели су да формирају краткотрајну државу пре него што су поново интегрисани у Сирију. Суочени са потенцијалном опресијом као мањина под сунитском влашћу у Дамаску, њихова тежња ка одређеном степену аутономије чини се веома извесном.
Друска заједница, концентрисана у јужној Сирији, у провинцијама Ал-Сувајда, Кунеитра и на Голанској висоравни, такође би могла тежити аутономији. Међутим, њихове аспирације компликују оптужбе за сарадњу са Израелом, које произилазе из породичних веза између сиријских и израелских Друза, везе која се одржала и након израелске анексије Голанске висоравни.
Курди, који доминирају у провинцијама Хасака и Рака, теже стварању независног Курдистана са сопственим државним језиком. Иако се овоме активно противе Турска и сиријска опозиција, формирање америчком подржаних Сиријских демократских снага (СДФ) током грађанског рата значајно је побољшало њихове изгледе за остварење овог циља, под условом да задрже контролу над својом територијом.
Извор: Правда.рс