Реч „издајник“ се просто излизала од употребе, а и користи се прешироко за оно о чему говоримо. Наиме, издајник може да вероломно напусти ма шта, не само интересе и идеале свог народа.
Па тако имате и идеолошке издајнике, издајнике својих уверења и пријатеља, издајнике сопствене вере и много чега другог (можете издати и самог себе, своје неискориштене или злоупотребљене потенцијале и таленте).
Уз то, наши највећи унутрашњи непријатељи – они о којима овде пишем и које покушавам да „частим“ правим именом – су већ направили читав низ лукавих и наивнима веома заводљивих „контри“ и одговора на сваки покушај проглашавања неког за издајника. И зато није згорег да им направимо мало додатног посла и муке. Заслужили су то они више него стоструко!
Предлажем да у употребу, а по овом питању, вратимо реч ИЗРОД. Довољно је оштра, јака и јасна, а уз то и савршено описује ове уклете несрећнике. Јер они, дословно, ИЗЛАЗЕ ИЗ СОПСТВЕНОГ РОДА, напуштају га кукавички и бедно, из ниских побуда и личне користи – и то са страшном мржњом!
Ови изроди као да желе да нестану сви сведоци њихове издаје и окретања против сопственог народа (а у поданичком савезу са његовим најгорим непријатељима). И та самопоричућа, шовинистичка мржња се онда распламсава до неслућених размера, па, неретко, и до срамног учешћа у (физичком, културном и духовном) геноциду над Србима и свему српском.
И зато ми никако не успевамо да се саставимо са собом и својом некадашњом мисијом у историји (пре кобних југословенских и титоистичких скретања и заблуда). Због тога не можемо никог да победимо, јер да хи то успели морамо, за почетак, ми да будемо МИ, да знамо ко смо, шта смо, куда идемо и за шта се то боримо.
То је почетак и крај сваке приче о нама: сукоб родољуба и изрода на свим странама политичког спектра, јер и једних и других има дословно на сваком кораку, измешаних.
То, наравно, не значи да су сви родољуби дивни & красни (има међу нама свакаквих ликова), нити да су сви изроди од реда недаровити или лично неморални. То никако. Постоји и ђаволска интелигенција, на једној, баш као и добронамерна тупост и несхватање чак и најопштијих истина о ономе чему припадаш, на другој страни.
Али, изнад и поврх свега тога имамо ту основну поделу унутар великог духовног рата у српском народу и српској (над)историји. На аутодеструктивне изроде и припаднике светосавског дела наше народне заједнице. На вампирске самоуништитеље и, насупрот њима, на верне и непоколебљиве чуваре вечног, оног заветног и предачког Предања, отаџбинског духовно-друштвеног поретка.
То је суштина свега и од тога нам ваља почети српски процес повратка себи и бајколиког (а реалног) преображаја од ружне југословенске гусенице у српског лептира.
Даће Бог да успемо у томе. Уколико победимо наше намножене и са свих страна подржане и охрабрене изроде.
Драгослав Бокан
