У овом тренутку, на Балкану само једна страна иде ка конфликту, а то је она страна која жели ревизију граница — албанска.
Ситуација на Балкану захуктава се до усијања. У Македонији сукоби трају и не види се излаз из кризе; црногорски парламент требало би да изгласа одлуку о приступању Црне Горе НАТО-у, чему се противи и опозиција и већи део грађана. Због тога су на Цетињу, где би требало да заседа црногорски парламент, истовремено заказани протести на које ће доћи грађани из свих делова Црне Горе. Босанскохерцеговачка криза траје годинама, и изнова се потпаљује. Албанци јавно најављују формирање „велике Албаније“ у коју би, према њиховим сновима, требало да уђе и део југа Србије — скоро до Ниша.
Прети ли нови Балкански рат?
Све је више сумњи да је крхки мир на Балкану доведен у питање развојем догађаја у Македонији. Могућност за избијање рата на Балкану постоји, сматра Слободан Јанковић са београдског Института за међународну политику и привреду, међутим, он је уверен да мир још увек није изгубљен.
„Још увек има шанси да се ситуација у Македонији реши без рата, што не значи без сукоба. Још није било пуцања и још увек нема мртвих. Дакле, докле год је таква ситуација, могуће је наћи мирније решење“, објашњава Јанковић.
У овом тренутку, на Балкану само једна страна иде ка конфликту, наставља Јанковић, а то је она страна која жели ревизију граница.
„То су, у овом случају, Албанци. Имамо недавну изјаву председника Општине Бујановац, који каже да та општина није део Србије, да је његов председник — председник Албаније, имали смо годинама провокације из саме Албаније, као и најновије изјаве да ће се, ако нема европске перспективе, ићи ка уједињењу са Косовом. Имамо јасне намере албанских политичких партија у Македонији за преуређење Македоније, које, полако али сигурно, иду ка федерализацији, а онда и подели те земље. Дакле, онај који жели да мења границе, спремнији је на сукоб. У овом случају, то је албански фактор“, закључује Јанковић.
Историчар Чедомир Антић каже да је уверен да Балкану не прети међудржавни сукоб, с обзиром на чињеницу да активност Албаније не би била могућа без отворене подршке САД и НАТО-а. Ако би САД повукле подршку или би им објасниле да то не раде, до тога не би дошло.
„Моје уверење је, међутим, да неће бити ни мира ни демократизације у албанским земљама ако не буде уведена нека врста окупације на 10-20 година, постепене декриминализације и припреме за отворено и слободно друштво“, каже Антић.
Албанија је била једна од првих земаља која је пригрлила фашизам, који је после Другог светског рата замењен стаљинизмом, а потом су стаљинисти постали демократе. У Албанији је на делу збир свих могућих тоталитаризама и шовинизам који тежи окупацији других земаља.
„Сада више није реч о уједињењу земаља у којима су Албанци већина. Чули смо Јонуза Муслијуа, он би хтео да ’великој Албанији‘ присаједини град у коме Албанци чине 0,04 одсто становништва. То мора да се заустави. Било би добро да то зауставе они који су већ војно присутни тамо. Међутим, ако они то неће, можда би било добро да се балканске земље поново уједине. Раније су се уједињавале против Турака, сад против Албанаца, али не са жељом да се Албанцима нешто оспори. Моје уверење је да Србија не треба да се бори за реинтеграцију Косова. Не треба радити оно што су радили Хрвати, али, наравно да у решењу албанско-српског питања мора да буде речи о демократији, о плебисциту, о промени граница, и треба говорити о томе да не можемо да дозволимо једној групи полуобразованих шовиниста да дефинишу један народ“, закључује Антић.
Извор: Никола Јоксимовић – rs.sputniknews.com
