Поред језика, којим говоре људи, етимологија њиховог презимена, нарочито кад је оно устаљено, наслеђено са покољења на покољење, кад показује претка, патернитет, очинство, јасна и врло снажна је индикација националног порекла носиоца, јер сва прва презимена, формирана пре мешања народа и култура, произашла су из матерњег језика и имају чисто етно-национални карактер.
Тако албанско презиме KUJTIMI, једно од најстаријих међу Албанцима, датира још из 1416. године1) и без сумње означава Албанца, јер ниједан од народа, којима су се Албанци мешали, немају ни презиме КУЈТИМИ, нити реч kujtim = „sećanje“. То је чисто албанска реч и, кад се узме у обзир да то није неко ново презиме, већ од пре неколико векова, значи пре албанског препорода и албанских националистичких фалсификата, можемо са сигурношћу, без и најмањег оклевања, рећи да је носилац тог презимена чистокрвни Албанац.
Али, кад неко носи презиме BUDI (Petar BUDI, 1566-1622, један од аутора старе албанске књижевности), па да се и он сам изјавио за Албанца, ми му то не можемо прихватити, јер БУДИ није албанска реч. Напротив, то је чисто словенска реч, од имена БУДИМИР, или и од БУДАК. Гојко Вукчевић признаје да је одавде изашла скраћеница БУДО, али је погрешно везује са медским племенима.2) Имена Будимир, Будак, Будо, Будислав, Будиша и дан-данас су јако распрострањена међу свим Словенима, посебно међу онима Балкана, међу Србо-Црногорцима и Македонцима.
А кад узмемо у предвид да се и сâм Петар Буди изјавио за Македонца, преко свега кад узмемо у предвид и његов албански језик препун српско-македонских речи, онда и без најмање сумње можемо и треба да му верујемо да је стварно Македонац по националности, а не Албанац, како то претендују албански националисти.3) По националности! Док као стваралац, као књижевник, он није Македонац, јер не знамо да је ма што написао на македонском језику. Као стваралац он је Албанац, па као такав и припада албанској култури. Значи, он је поливалентна, конкретно – двовалентна особа.4)
Исто тако и презиме NAJDENI. Албански „научници“ претендују да је Саид Најдени (1864-1903) чистокрвни Албанац.5) Могуће да се и сâм Саид изјавио за Албанца, јер – како се зна – преко муслиманске вере, срођивањем са албанским муслиманима, многи су Словени (Срби, Македонци, Црногорци), научили језик својих ујака Албанаца, па су се временом и албанизовали. Али наука је наука и, кад истражује национално порекло, неће да зна ни за изјаве, нити за очигледност.
Она забија своју сонду у дубине прошлости и открива корене. А корени презимена НАЈДЕНИ су словенски, македонски. Не само што сâмо презиме НАЈДЕНИ нема никаквог смисла у албанском језику (оно је чисто македонско, српски значи НАЂЕНИ, док на албанском језику било би I GJETURI), већ зато што и дан-данас имамо православних Македонаца са тим презименом. На пример Иван Најденов.6) Ако је православни Иван Најденов Македонац, онда и муслимански Саид Најдени треба да је Македонац. По пореклу! По националном пореклу! А ако се он албанизовао па нам се данас осећа Албанцем, на здравље му било !
Ево још један пример из Македоније:
Преци Nafi Çegrani-a, овог „аутохтоног“ Албанца, како претендује сâм и његове колеге – „Били су малисори са планина и околине Мата“.7) Значи – из Албаније! По самопризнању Нафија, они су сишли у Полог Македоније, онако како су сишли и остали Албанци – са јалових планина њихове Албаније – и у осталим плодним равнинама Македоније, Србије (Косово и Метохија), Црне Горе и Грчке. Дед Нафијов, звани Ðерђ Муја, сместио се са породицом у село Чегране, околина Гостивара, при Сухој Гори, коју Нафи албанизује у Mali i Thatë, онако како албанизује и име села, којему изводи етимологију из албанског Ç’E NGRANË 8) (на албанском „ала смо се најели !“), извитоперена ово велико-албанска националистичка етимологија, која нема ни најмање везе са научном етимологијом.
Име села Чегране, како се назива на македонском језику, приближава се са словенским цедар (албански qedër), од лат. Cedrus Libani. Чегране или чедристе на македонско-словенском језику значи „место са цедровима“. Ни Албанац dr Qemal Murati, који је са његовим најекстремнијим национализмом настојао да представи Македонију на све стране као земљу са албанским топонимима, апелатив Чегране не спомиње нигде, не као топоним, већ ни као патроним 9), управо зато што никако није успео да га прикаже и учини албанским. Али, ако га не чини он, који је мање-више од професије, чини га Nafi Çegrani, који не мирише не само у етимологију, већ ни у многе друге теме и проблеме, које третира у његовом «делу ».10)
Ипак, његово признање да је његов дед дошао ту, у Македонију, из Албаније, и то управо из области Мата, значајно је за наше претендовање да Албанци у Србији, Македонији и Црној Гори, и кад њихова презимена то не кажу, нису мештани, аутохтони, већ дошљаци из Албаније, што – како видесте – и сами ти дошљаци сасвим добро памте и признају. Исто тако, да су дошљаци из Албаније на Косово, признаје и албански књижевник из Пећи – Nijazi Sulça, који дословно пише:
„Наша породица има своје порекло из Скадра. Наши преци, делећи се од Скадра, прешли су у Никшић (Црна Гора,- КБ). После малог постојања у ово место, касније су се иселили у Пећ, и по другим градовима Косова.“11)
Рекох да за нас (за науку!) нису важне изјаве, па ни очигледност ствари. И албански „научници“, кад им се нешто не свиђа, не узимају у обзир ни изјаве, нити очигледност. Тако изјаву др Петра Богдана (1625-1689, највећи представник старе албанске књижевности) да није Албанац, већ Србин, они не прихватају12), иако нас на то упућује и његово чисто српско презиме БОГДАН. Ми бисмо били сагласни са албанским научницима кад би нам они било чиме доказали албанску националност Петра Богдана. До данас они нису ни покушали да то било чиме докажу, јер су свесни да је њихово претендовање сасвим апсурдно. Или није истина ово, мистер Malcolm ?!
Презимена Албанаца која означавају и њихову племенску припадност, као што су Beriša, Bytyçi, Gaši, Gega, Hoti, Kabaši, Kelmendi, Krasniće, Ljabi, Sopi, Šalja, Škreli, Šoši, Thaçi i Toska, уопште узев јесу сигурна индикација албанске националне припадности њихових носилаца, без обзира на неалбанску етимологију тих презимена.
Тако име племена Krasniqe, које данас носе као своје презиме многи Албанци, поготово на Косову, показује не само да су они по националности Албанци и припадници тог племена, већ да су и пореклом из Северо-источне Албаније, из покрајине Красниће, одакле су се њихови преци иселили и сишли у српске области Метохија и Косово. Али, ако будемо извршили етимолошку анализу топонима (презимена) Krasniqe, видећете да имамо посла са једним српским апелативом: ХРАСНИЦА. Овако се звало село у тој области, које су без сумње основали Срби (они који имају реч храст!), кад су стигли тамо у V веку нове ере.
Око десет векова касније, из Средње Албаније долазе у то село Албанци, који асимилирају Србе, али чувају име села, наравно – албанизујући га у KRASNIQE. По том селу се касније назвала читава та област, која данас има 24 села. По тој области назвало се и братство Албанаца, које је касније прерасло у племе.13) Ако је по етимологији презиме КРАСНИQЕ српско, то не значи да су и носиоци тог презимена Срби. Ово важи и за многа друга албанска презимена, која су по етимологији српска, македонска или црногорска. Ипак, кад знамо како су Албанци дошли до презимена Красниqи, не искључује се могућност да је који носилац тог презимена пореклом од оних албанизованих Срба тог села. Ово важи и за друге сличне случајеве.
Штовише, како ћемо нагласити у продужетку конкретним примерима, за неке од припадника ових племена, са сигурношћу се зна да су албанизовани Срби, Македонци и Црногорци.
Тако, мање-више, исто ово можемо рећи и за презимена BERISHA, GASHI, HOTI, или ма које друго албанско презиме, које је пореклом од имена племена.
Топоними, које људи носе као презиме, са сигурношћу показују место одакле су дошли они или њихови преци, али нису сигурни као индикатори њихове националне припадности. Тако презимена становника Србије (Метохија, Косово), Македоније и Црне Горе:
Allamani; Bashori, Bashota, Bici, Bllaca, Bodinaku, Bokshi, Brisku, Bushati; Currani, Curri; Dajçi, Dardha, Dibra, Dobraçi, Domni, Draçini, Dukagjini; Elshani; Fani; Gajtani, Gega, Gojani, Gora, Gorana, Gorani, Gurzaku; Hasi; Iballa, Ishmi, Ishmaku; Jubani; Kaçinari, Kastrati, Kavaja, Kolgecaj, Koliqi, Korça, Krasniqi, Kruma, Kryeziu; Leshi, Lisi, Luma; Mala, Mati, Mavriqi, Merohi, Miloti, Milla, Mirdita, Mjeda, Morina, Muriqi, Mushani; Nikaj, Nikçi; Paci, Pecaj, Peza, Peraj, Perashi, Poga, Progri, Puka, Pulaj, Pulti; Reçi, Roboshta, Rragami; Samrishti, Selishta, Selita, Stavileci, Suli, Suma, Surroi; Shata, Shijaku, Shiroka, Shllaku, Shurdha: Toska; Thaçi; Vela, Villa, Vukatana; Xhuheri; Zadrima, Zaganjori; Zherka i dr.
показују да су они, носиоци тих презимена, дошли ту, у Србију (Метохија, Косово), Македонију и Црну Гору, из Албаније, где налазимо те топониме. Показују да су дошли отуда, али не и да су по националности Албанци. Они могу бити Албанци, па у већини случајева и јесу то, али могу бити и Срби, Македонци, Црногорци, као и припадници других народа, јер у Албанији нити су живели и нити живе дан-данас само Албанци. Нека нас извини за ово албански „научник“, академик, проф. др Марк Красниqи, који претендује да му је његова Албанија чисто албанске националности, без иједног мањинца, становника неалбанске националности14). Како се већ зна, кад су 1913. године одређене границе данашње Албаније, тамо су Албанци сачињавали једва 50% становништва. Друга половина су били Власи, Срби, Македонци, Црногорци, Грци, Роми, Цигани, Турци, Арабљани, Церкези, Ермени, Италијани, Французи, Немци и др.
Према томе, носиоци презимена TIRANA, SHKODRA, KAVAJA, KORÇA, могу бити Албанци, али могу бити и Власи, Грци, Македонци, Срби, Црногорци и др. Не само ван граница данашње Албаније, већ и у самој Албанији. Ја сам лично познавао у Албанији, у граду Лушње, Власе са презименом SHKODRANI (= Скадранин).15)
Тако, први носиоци презимена ДУКАГЈИНИ нису били Албанци, већ Немци, који су и дали то име покрајини Средње Албаније. Друга група носиоца тог презимена, ако нису припадници племићке породице Дукагјини, нису више Немци, већ Албанци, па и Срби, Црногорци, Македонци, Власи. Тако данас, носиоци тог презимена, што се више бусају у прса да су Албанци, утолико више могу бити Срби и Црногорци, Македонци.
За албанске „научнике“ до данас била је довољна индикација да је неко из Албаније, да би за њега претендовали да је и по националности Албанац. Тако за познатог немачког позоришног глумца, светског гласа, Aleksandar Mojsiu (1879-1935), чим су сазнали да су му родитељи из Каваје, Албанија, одмах су га прогласили за Албанца, иако знају сасвим добро да у граду Каваја живи породица Мојсиу, која је влашке националности, јер не само да још увек говоре влашки код куће, већ и чувају влашку националну свест. Бити пореклом из Албаније не значи бити и по националности Албанац, као што и бити пореклом из Југославије не значи бити по националности Југословен, ни Србин, Црногорац или Македонац! Из Југославије је био и Моша Пијаде, али је по националности био Јевреј. Из Албаније је био и Ðурађ Кастриота – Скендербег, али је по националности био Србо-Македонац. Из Албаније је био и Јан Кукузели (XI век н.е, рођен у Дуррхацхиуму-Драчу-Дуррëс, кад ту није било живе душе албанске националности!), али је по националности био Македонац, а не Албанац, како то претендују албански „научници“ и Чичикови.16)
Овим албанским „научницима“, који за сваку особу, пореклом из Албаније, претендују да је по националности Албанац, ако им по истој логици кажете да и свака особа, која је пореклом из Србије, треба да је Србин, одмах ће вам рећи: „То је апсурдност !“ Нема речи, паметни су ови албански „научници“. Они су своју националистичку велико-албанску политику ставили у први план својих „научних“ истраживања и претендовања. Служи им на част што су то јавно и поштено признали, бар под заставом Енвера Хоџе.
Један добар део Албанаца употребљавају као презиме име свога оца. Природна појава и код осталих народа. Управо тако су и произашла већина презимена. Али код Албанаца и дан-данас имамо ову појаву: Asllanov син зове се Hasan. Он за презиме носи име свога оца, па се назива Hasan Asllani. Његов син се зове Osman и назива се Osman Hasani. Син овога последњег назива се Azis Osmani. Тако са покољења на покољење сваки носи за презиме име свога оца.
Ово нам сведочи о недостатку породичне традиције. Уопште узев, код Албанаца, који се не прозивају по имену племена или места одакле су пореклом, имамо врло мало устаљених презимена. И ако је ово устаљивање презимена у последње време узело маха, није последица развоја њихове породичне и националне свести, колико резултат насилног регистровања у матичне књиге и снабдевања личним исправама, које савремено друштво и држава намећу овим Албанцима својим законима, правилима и администрацијом, одувек туђа и неприхватљива за њихову непокорну и за цивилизацију подозриву нарав.
И поред овога, сваки од ових Албанаца чува своју племенску свест, па је и горд што припада овом или оном племену, које је за њега супериорно у односу на остала племена. Тако Bajram Curri, нпр. зна да припада племену Krasniqe, a Hasan Prishtina да припада племену Berisha.
Интересантна је еволуција презимена ове велике албанске друштвено-политичке личности. У почетку Hasan Prishtina и његови преци, звали су се Шишковић.17) Затим, видећи да им то није албанско презиме, већ чисто српско, узели су за своје презиме име племена BERISHA. После овога, да би се везали за Косово, назвали су се ВУЧИТРНИ, по месту где су се настанили кад су ту дошли из Албаније. На крају – Хасан се назвао и PRISHTINA, само он, пошто је био посланик Приштине у турском парламенту, а не и његов отац, понајмање браћа.
Овакву пермутацију имају и многа друга презимена Албанаца. Колико за пример спомињем и презиме МИЛАНИ – претворено у последње време у БИЛАНИ, БОГДАНИ – претворено у SHEHU, БРАЈОВИЋ – претворено у ФЕРХАТИ, итд.
Скоро сви ови Албанци знају и кад им је отац, дед, или прадед сишао са албанских гора, из области Krasniqe, Berisha, Gashi, Shllaku итд. у српске области Косово и Метохија, или у Македонију, Црну Гору.
Имамо и таквих, не само у Србији (Косово и Метохија), у Македонији и Црној Гори, већ и у самој Албанији, који се називају Hasan Asllani или Asllan Hasani, изјављују се за Албанца по националности, али који не само да не знају којем албанском племену припадају, већ и не памте да се у њиховој породици икада говорило о каквој племенској припадности. Нема сумње да у овим случајевима немамо посла са Албанцима, већ са Србима, Македонцима, Црногорцима, Власима, Грцима и др, који су се временом албанизовали.
Тако породица SPAHIU из Ђирокастре, не само да не памти да је икада припадала којем албанском племену, већ памти сасвим добро да су код куће, њихови преци, говорили грчки. Spartak Spahiu, син фамозног Bedri Spahiu, са којим сам био у истој ћелији затвора у Бурељу (Албанија), сада је у Тирани, жив: иако муслиман, рекао ми је да је сасвим свестан свог грчког националног порекла и да се осећа Грком.
У Албанији сам познавао и муслимана и православца са презименом ЛЕНГУ. Обоје из Лабрије, Југо-западне Албаније. Муслиман се изјављује по националности Албанац, а православац се изјављује за Грка.
Многи од ових албанизованих становника Албаније и суседних земаља, живећи и радећи као раја или кметови, чифчије, на чифлуцима албанских везира, паша, бегова и ага, да би се додворили свом господару, под чијом командом су често ишли и у рат, прихватали су господарево презиме, па и племенску припадност, посебно кад су били хришћани.
Ја сам познавао лично Рома Hajdar Gashi, из Косовске Ђаковице, који није порицао да је Ром, а видело му се то и по фаци, лицу, боји коже, али је истовремено изјављивао да припада и албанском племену Gashi, па је име тог племена и носио као своје презиме. Уопште узев, сви Роми и Цигани Косова су се изјавили за Албанце, па су узели и албанска презимена, али су 1999. године, при нападу НАТО снага на Југославију, показали на делу колико су Албанци, нападајући их с леђа и пустошећи њихове домове, палећи и жарећи све што је било албанско.
То се десило и са многим другим муслиманима Србије (Косово и Метохија), Македоније и Црне Горе. Није овде место да изложимо разлоге њиховог изјављивања за Албанце, околности. Ја сам већ о томе објавио посебну студију.18) Али, и после њиховог албанизовања, остају њихова презимена, која нам својом етимологијом недвосмислено сведоче о њиховом неалбанском пореклу, да су словенског порекла, српског, македонског и црногорског.
Управо због овога, Албанци су предузели промену презимена. У Албанији породица БОГДАНИ из Кукса сада се презива SHEHU, породица KOVAÇI, из Пешкопије, која се некада поносила за своје сродство са Србином, народним херојем Савом Ковачевићем, сада се презива HYSENI и не сме више ни да помисли на некадашње своје сродство. Познавао сам лично књижевника и ухапшеника Bajram KOVAÇI, коме променише на моје очи презиме у HYSENI. Црногорцу православне вере Зарији БРАЈОВИЋУ, из Скадра, кога сам исто тако лично познавао, променили су презиме у ФЕРХАТИ 19). Тако су и МАТАНОВИЋИМА променили презиме у МАТАНИ, а ШИЉЕГОВИЋИМА у ПРАНВЕРАЈ 20). Нема тог Србина, Македонца и Црногорца у Албанији коме нису променили и албанизовали презиме. Штовише и мени, који сам у Албанији био странац, политички емигрант.
У Албанији мењају презимена и мртвима. Колико за пример спомињем Јована ЧЕТИРИ, коме су променили презиме у КАТРО. 21)
Јовану КАСТРИОТИ промени су и име: у почетку у ЈАН, а касније, видећи да и то није албанско, променили су у ГЈОН. Његовом сину – ЂУРЂУ, променили су име у GJERGJ, па претендују за њега да је био и католик, а не православац, мада добро знају да је његов брат Репош последње дане свог живота провео као калуђер српског манастира, у Хиландару. Мајки славног Скендербега, Војислави, променили су име у VOJSË. Све ово да би их некако албанизовали и присвојили.
И док се то у Албанији чинило преко власти, принудно, притиском и шантажом, претњом и затвором, па и драњем на живо, у Србији (Косово и Метохија), Македонији и Црној Гори, на очи власти југословенских чинили су то и чине дан-данас албански екстремни националисти, шовинисти и расисти, који су стигли да припрете и смрћу Србима, Македонцима и Црногорцима муслиманске вере, ако не буду пристали да промене њихово неалбанско презиме у албанско и ако не буду изјавили да су по националности Албанци. Ја сам о овоме већ објавио и један докуменат, њихово претеће писмо, које су упутили управо мени.22)
Тако презимена Албанаца српских покрајина Косово и Метохија, црногорских: Улцињ, Тузи, Плав и Гусиње, као и западних покрајина Македоније, недвосмислено нам сведоче или порекло из Албаније њихових носиоца, или да су националним пореклом Срби, Црногорци и Македонци.
Свесни овога, неки су албански интелектуалци, правећи се разумним, као нпр. новинар Mehmet Latifi, признали да су неки од њих стварно сишли ту, на Косово, Метохију, Западну Македонију и Црну Гору, са албанских врлети, из покрајина данашње Албаније, али за оне који су пореклом од албанизованих Срба, Македонаца и Црногораца, па следствено немају ни презимена која сигнализирају њихово порекло из Албаније, нити припадају којем албанском племену, изјављују да су ту староседеоци, аутохтони, следбеници некадашњих Илира, па и Пелазга.
У овоме их подржава и поменути Нöел Малцолм, који се посветио фалсификацији историје албанског народа. Док академик проф. др Rexhep Qose, отворено, преко штампе, позива своје Албанце да лажу и измишљају, да фалсификују све и свашта, без лимита, да би доказали своју аутохтонију и порекло од Илира и Пелазга. И овако, њиховим фалсификатима и лажима они се надају да ће убедити свет, па и саме Србе, Македонце и Црногорце, да су те покрајине њихове, албанске, и да требају да им их уступе, да са њима изграде њихову нову, супер Ве-е-елику Албанију.
1) Ово презиме налазимо у Кадастарски регистар Скадра од године 1416, код имена Андреа КУЈТИМИ.
2) ВУКЧЕВИЋ, Гојко: О ПОРИЈЕКЛУ ИЛИРА,- Подгорица 1992, стр. 148.
3) После објављивања ове студије на албански, српски, македонски и енглески језик, изузев неких албанских националиста, сви су се сложили са етимологијом Академика Буровића и македонским националним пореклом П.Будиа. За ово видите на интернету.- РЕДАКТОР.
4) О поливаленцији персоналитета видите моју студију Polivalenca e personaliteteve (= Polivalencija personaliteta), zbirka eseja MBI DASHURINË (= O LJUBAVI),- Ženeva 2001, str. 79.
5) AKADEMIA E SHKENCAVE E RPSSH: FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR,- Tirana 1985, str. 742, kol. II. Албански академици кажу да је „истакнути албански патриота“ Саид Најдери рођен у Дебар (Западна Македонија), где се македонско становништво меша са албанским. Опширније о њему и његовом презимену НАЈДЕНИ видите моје дело PATRONIMIA SHQIPTARE (= ALBANSKA PATRONIMIJA),- рукопис, затвор у Бурељу (Албанија) 1986.
6) РИСТОВСКИ, Блаже: ИСТОРИЈА НА МАКЕДОНСКАТА НАЦИЈА,- Скопје 1999, стр. 21. Познати су овим презименом – НАЈДЕНОВСКИ – и спортисти: кошаркаш националне екипе бугарске 1990, као и македонски ногометаш из исте 1990. године.
7) ÇEGRANI, Nafi: BALLË PËR BALLË ME VDEKJEN,- Tirana 2000, str. 20.
8) Iden: str. 21.
9) MURATI, Qemal: DËSHMIME ONOMASTIKE,- Tirana 1993.
10) BUROVIĆ, Kaplan: SHPIFJET E UDBASHIT NAFI ÇEGRANI (= LAŽI UDBAŠA NAFI ČEGRANI),- Ženeva 2000, str. 12-13.
11) SULÇA, Njazi: RRËFIMET E AXHËS,- Ankara 2003, str. 5.
12) O ovome su pisali albanski akademici, izdavači knjige HISTORIA E LETËRSISËS SHQIPTARE,- tom I, Tirana 1953, kod poglavlja o Petru Bogdanu, a piše o ovome i Albanac Albert Ramaj, u članku Bogdani dhe Gjeçovi mbesin çka janë,- objavljen u časopisu URTIA Br. 1, Zagreb 1993, kojim se diže protiv prof. dr Aleksandra Stipčevića (i ovaj Albanac), koji je izjavio da su po nacionalnosti Srbi albanski književnici Petar Bogdan i Stefan Ðečov(i), koje ovi Albanci drže za svoje ne samo zbog njihovog stvaranja (u čemu imaju pravo!), već i po nacionalnosti (za što nemaju pravo !). Opširnije o ovome vidite moj članak Bogdani ka deklaruar vetë se është sërb (= Bogdani je izjavio sâm da je Srbin),- objavljen u reviji YLBERI God. II, Br. 2-3, Ženeva 1994, str. 28.
13) Opširnije o ovome vidite u mom delu OČI SIMONIDE OPTUŽUJU, Beograd 2014. Predgovor ovog dela je objavljen na albanskom jeziku, pod naslovom Sytë e Simonidës akuzojnë, revija YLBERI God. VI, Br. 7, Ženeva 1998, str. 15. Tu imate i podatke o selu HRASNICA. Ovaj predgovor je objavljen i na našem jeziku, u S-I novine ISTINA God. II, Br. 60, Beč 17. IV. 2006.
14) KRASNIQI, Mark: GJURMË E GJURMIME,- Tirana 1982.
15) Vidite moj roman STUDENTKINJE,- Ženeva 2001, gde spominjem učiteljicu Kaseni Shkodrani njenim pravim imenom.
16) Albanski akademici su ga uveli i u svojoj enciklopediji. Vidite njihov citirani FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR, str. 570, kol. II. Posle mojeg proglašenja Jana Kukuzelia za Makedonca, probudiše se i Makedonci, pa nam sada preko njihove štampe pišu o njemu. Isto se ovo desi i sa Ðurđem Kastriot-Skenderbegom, a verujem da će prihvatiti za svoje Makedonce i mnoge druge „Albance“, na koje sam im ukazao preko mojih studija. Zahvaljujem im za njihovu nezahvalnost!
17) BATAKOVIĆ, Dušan: KOSOVO I METOHIJA,- Beograd 1998, str. 107.
18) BUROVIĆ, Kaplan: MUSLIMANI CRNE GORE,- objavljeno u S-I novine ISTINA God. II, br. 58, Beč 03.IV.2006. Preštampano u delu O SRBIMA MUSLIMANSKE VEROISPOVESTI – zbornik radova sa naučnog skupa Matice srpske, Beograd 2012, str. 13-34.
19) INSTITUT SRPSKOG NARODA: SRPSKA NACIONALNA MANJINA U ALBANIJI, Beograd 1994, str. 119.
20) Iden: str. 119.
21) Za opširnije vidite u mom delu MIKROLOGJIRA,- Ženeva 2000, str. 76, glas JOVAN ČETIRI.
22) BUROVIĆ, Kaplan: NJEGOŠ I ALBANCI,- Ženeva 2002, str. 59. Vidite OTVORENO PISMO.
*) Prevedeno i objavljeno na albanski, engleski, makedonski, slovenački. Na makedonski jezik je objavljeno u Akademikovom djelu POTEKLOTO NA ALBANCITE,- Bitolj 2005, str. 123-139. Na engleski jezik je objavljeno u sklopu djela WHO ARE ALBANIANS ?,- Ženeva 2008, str. 208-219.- REDAKTOR.
