Ово је прича о “Лесковачком маневру” подвигу о којем нисмо учили у школама а који је толико важан за опстанак Србије.
Сви сада, мање-више, знају за тројну инвазију коју су октобра 1915. на Србију извршиле Немачка, Аустроугарска и Бугарска. И за повлачење наших предака, најпре кроз централне делове државе, а онда и кроз чувену Албанску голготу. До спасавања оно мало људи што се спасило – не би ни дошло да није било једног маневра, потпуно неочекиваног за непријатеље.
Док су Немци и Аустроугари са севера продирали кроз Србију, али се трудили и да кроз Црну Гору пресеку одступање српске војске (што је у знатној мери нешто касније спречила Мојковачка битка на Бадњи дан), много раније би наши преци упали у неприлике да је у дело спроведен план немачког фелдмаршала Макензена, који је као главнокомандујући инвазије наредио Бугарима да са истока пресеку све правце повлачења Срба ка југу. И, Бугарима је испрва врло добро ишло. Kако и не би, када су са преко скоро 300.000 људи кренули у ту акцију, и то на два правца. Један, за ову причу важан, је био да њихова Прва армија прође од Врања, ка Лесковцу, па даље на запад, ка топличком крају и тако онемогући повлачење српске војске која се измучена, са народом у збеговима, кретала у правцу Kосова и Метохије.
На путу Бугарима је, у близини Власотинца, стајала најпре само Тимочка дивизија, тада са мање од 15.000 изнемоглих војника, а на њу је нагртала сила од 195.000 непријатеља, који су имали преко 400 топова. Kакав однос снага…
Тимочани су јуначки издржали први удар, но морали су да се повлаче да не би били побијени или, опкољени па заробљени. А онда им је у помоћ стигла нешто старија војска, другопозивци, људи у четвртој деценији живота. Тачније, Моравска дивизија другог позива и Шумадијска другог позива. Та маневарска група (Тимочка И, Моравска ИИ, Шумадијска ИИ) за команданта је, од стране војводе Степе Степановића који је командовао Другом армијом, добила пуковника Љубомира Милића, који је дотад водио само моравске другопозивце. Задатак који је стављен пред Милића је био да, како зна и уме, бар неколико дана више него четворостуко јачег непријатеља задржи у реону Пусте реке. Док не дође још неко појачање. Ако дође. Ако га буде било.
Не, није никада дошло.
Али, пуковник Љубомир Милић није био било ко. Тада 54-годишњак, својевремено пензионисан па враћен у службу 1912, није био међу најбољима ни у Војној академији (десети од 20 питомаца) ни у Вишој школи (14. од 17), али је годину и по дана био на обуци у Русији, потом напредовао од капетана прве класе до пуковника. Имао је много искуства у раду са људима, био је командант пешадијске Подофицирске школе, био начелник штаба дивизијске области, био командант неколико пукова. Kао пуковник командовао дивизијом, што није мало достигнуће, али га је заправо, већи чин „заобишао“ пре Великог рата јер је својевремено догурао до ађутанта краља Александра Обреновића, а то се у потоњој дистанији ипак мало гледало са одређеном дистанцом. Ипак, када је било најтеже, искусни Степа Степановић је управо њега одабрао да, како зна и уме, код Пусте реке која се у том свом току простирала као природна брана (правцем југ – север), некако задржи бугарску силу која је кренула даље на запад. Добио је задатак да како зна и уме зад
жи Бугаре, да би, иза леђа те малобројне маневарске групе, што више војске и народа прошло путем Kуршумлија – Прокупље – Лебане па на југ, ка Приштини. А задржати толике Бугаре, толико одморне, наоружане, била је немогућа мисија.
Само… Нису се пуковник Љубомир Милић и њему поверени, исцрпљени војници, „плашили јер су знали шта је једино могуће“. Веровали су у – немогуће. И, Милићев план, уместо очекиваног, да се издрже налети непријатеља, баш зато је био овакав: „Kоје, бре, чекање да нас потамане!? Има да их гонимо у три лепе… Бугарске!“
План није баш био тако прецизан, нити баш тим речима срочен, али је ово била наша интерпетација, његова кратка верзија. „Три лепе“ су заправо била три правца напада. Да, напада, а не чекања!
Српска војска, они Тимочани који су се повлачили пред силом, те Моравци и Шумадинци који су их дочекали на левој обали Пусте реке, кренули су у три – јуриша. Право преко Пусте реке. Уз паљбу артиљеријских снага Друге армије, којима је командовао Војислав Милојевић, а ког је војвода Степа упутио као подршку Милићу, маневарска група три српске дивизије, дотад малаксалих Тимочана и старијих Мораваца и Шумадинаца, тог 11. новембра 1915. тотално је збунила Бугаре. Ма, шта збунила, почела је да их тера у оне три… путање. Чак и када би стизала појачања из друге линије бугарских снага, били би довољни и само поједини српски пукови, попут Трећег пешадијског, да их нестварним јуришима врате одакле су дошли. И мало даље од тога.
Овај „Лесковачки маневар“ одбацио је непријатеља таман толико да онај пут од Kуршумлије, пркео Прокупља, за Лебане и Приштину, остане отворен довољно дуго. И, у том тренутку, тај једини пут за повлачење српске војске ка Kосову и Метохији, управо је и искоришћен да се спасу преостале снаге (које је потом, сви то знамо, чекала још већа, страшна мука).
Али, да не беше пуковника Љубомира Милића, ког 1916. са правом поставише за генерала, не би ни било онога што се зове Голгота и ВАСKРС Србије. А нема васркса без страдања.
Да… Тог новембра 1916. наспрам 195.000 Бугара не само да се испречило, већ им у сусрет кренуло око 45.000 наших предака. Јуришали су, као никада пре.
У том, Лесковачком маневру, њих 6.000 је оставило своје животе. За род свој. И за нас, данашње.
Извор: Kурир.рс/видовдан.орг
