Током Првог светског рата наизглед обични људи у себи су изналазили снаге за херојска дела. Међу њима посебно место заузима Вука Попадић, најхрабрија Београђанка која ће остати упамћена и по јунаштву и по племенитости. Наиме током првих дана рата Вука Попадић је заробила 15 аустријских војника које је послужила слатким и водом, а касније отворила превијалиште у којем је спасила стотину српских војника.
У првој години Првог светског рата на Београд је пао велики број граната, посебно на област данашњег Дорћола и Савамале. Ови предели су били потпуно разрушени, а људи су уточишта тражили по подрумима и склоништима. У овим тешким данима у Душановој број 4 живела је Вука Јовановић, касније супруга Живка Попадића, благајника Дирекције трамваја и осветљења.
Вука Попадић у најтежим данима рата примала је жене и децу са Дорћола који су због учесталих бомбашких напада одлазили из својих домова. Ова жена коју бомбе нису отерале из Душанове улице, од свог дома направила је уточиште у коме је тешила и окрепљивала читаве породице и на тај начин им пружала неизмерну подршку. У томе су јој помагале сестра Лела и једанаестогодишња ћерка Јелена. Храброшћу и способношћу, Вука Попадић задивила је и вечито задужила своје суграђане, али и војнике и официре који су били стационирани на Дорћолу.
Своје јунаштво, ова несаломива жена, показала је у периоду када су Аустријанци у два покушаја заузимали Београд. Након првог заузимања Београда, Вука Попадић је почела да око себе прикупља сиромашне и уплашене грађане, уливајући им наду да Београд неће још дуго бити под опсадом. И након неколико дана непријатељ је заиста почео да се повлачи.
Према предању, Вука је изашла из свог стана да види да ли у варошици има још увек непријатељске војске и на углу Душанове улице налетела је на групу аустроугарских војника који су покушавали да нађу склониште од митраљеских и топовских зрна којима их је српска војска гонила. Строгим гласом, госпођа Попадић је војнике позвала да побацају оружје и крену за њом како не би улудо изгубили главу. Након што је преплашене Аустријанце заклонила у свом дому, своје затворенике је послужила слатким и водом.
Када је српска војска заузела варош и у Душановој улици наместила свој штаб, Вука Попадић је својих 15 затвореника повела и предала српској војсци. Командант војске јој је честитао на овом неуобичајном савладавању непријатеља, а са друге стране и сами Аустријанци су јој били захвални што им је спасила животе.
Годину дана касније, 1915. године на Београд је пало преко 4 000 зрна из тешких аустроугарских и немачких топова, док се на Дунавском кеју и Дорћолу водила борба до последњег даха у одбрани главног града.
Вука Попадић је ове тешке године још једном потврдила да је најхрабрија Београђанка у Првом светском рату, тако што је спасила стотине живота српских војника. Госпођа Попадић је, отворила привремено превијалиште у Улици принца Евгенија, а у томе су јој помогле и сестре Лела и ћерка Јелена.
У овом превијалишту које је било у самом центру борбе, Вука Попадић је превила и окрепила преко стотину тешких рањеника и помагала им да дођу до болнице. Тиме је ова неустрашива жена спасила живот многим војницима и својом несебичношћу заједно са сестром Лелом и ћерком Јеленом, постала је чланица Удружења бранилаца Београда.
Извор: serbia.com
