Прилазили смо положају Пожарске Косе, где се налазило село Доњи Пожар. Село пусто. Неке су куће порушене од артиљеријских зрна. У једном дворишту испред разгранатог ораха било је превијалиште, где су лежали рањени војници са крвавим и отвореним ранама. Лица су била потамнела од преживљених мука. Изнад завојишта сретосмо војнике, који су носили мртво тело једног официра. По еполетама видимо да је капетан. На његове груди ставили су пробушени шлем. Глава у леша била је крвава. Принесемо руку шлему у знак поздрава и потерасмо коње даље.
Коњи су грцали од умора и са њихових вратова капао је зној. Топлота је била несносна. Откопчали смо јаке блуза. Али око груди спутани смо каишевима торбе за секције и дурбина, те изгледа као да нам груди сагоревају. Луки пробио зној кроз дебелу блузу на местима где належу каишеви, и на његовим леђима оцртавају се две тамне, укрштене бразде.
Иза једнога заклона од камења угледасмо војнике, артиљерце, који су држали нечије оседлане коње.
— Која је то команда? — запита потпуковник Петар.
— Штаб дивизиона, господине потпуковниче.
— Води ме тамо! — обрати се једноме војнику.
Овај предаде своме другу коње које је држао, и пође журно испред нас. Недалеко војник застаде.
— Морате сјахати. Нема пута, а и види се одозго.
Наши ордонанси прихватише коње. Пођосмо пешице преко заобљених стена, са којих је сукљала топлота као из загрејане пећи.
— А, да ли ћемо се дочепати оних наших шума — јадикује поднаредник Груја.
Над нашим главама звизне понеки залутали куршум. А тек како мора бити очајно тешко онима у рову, где паљба не престаје. Наиђосмо на један поточић, поред којег је седео рањеник и прао већ усирену крв са ране.
Он нас и не погледа. Ваљда му је доста и његових мука. Лука при прелазу потока скиде шлем са главе и замочи га у воду, па га онако мокрог стави на главу. Са стране нешто шушну, и преплашена змија замаче међу камење.
Наш вођа застаде.
— Ево, овде су.
Међу стењем, а заклоњени сасеченим грањем од погледа непријатељског, налазили су се један виши артиљеријски официр и два подофицира. Официр је сигурно командант дивизиона. Он је дурбином осматрао положаје. Када нас угледа, чисто се обрадова.
— Но, хвала богу! — рече када угледа потпуковника Петра. — Водите ли батерију?
— Наређено ми је да се јавим команданту пешачкога пука.
Мој један вод отишао је горе и ваљда је стигао. Дајте ми везу са командантом пука, да се упознам са ситуацијом.
Нека бугарска батерија поче баш тада да гађа село Доњи Пожар. Гранате су са цијуком заошијавале и праскале међу камењем позади нас.
— Аух — учини неко.
— Одакле гађа? — запита Лука.
— Просто не знам. Досад није гађала — одговара брижно командант дивизиона. — Њихове батерије тешко је уопште пронаћи, јер су повучене позади планине, док они нас гледају одозго као на длану.
— За нама иде батаљон пешадије. Сигурно су их опазили и сада њих гађају — објашњава Лука.
Пуцњи топова разлегали су се целом дужином фронта…
— Рећи ћу му — чуо се глас потпуковника Петра. — Ра-зумем… разумем… Ево, сад одмах! — он се обрати команданту дивизиона: — Зове вас командант пешачкога пука.
Потпуковник Петар приђе нам:
— Не ваља. Непријатељска пешадија пришла до жица. Војин почео да дејствује, али је заћутао. Или је запао у пешадијску ватру, па су изгинули, или га је нашла непријатељска артиљерија. Командант хитно тражи помоћ артиљерије. Не знам сад… Ако не буде могао да дâ коју батерију, мораћемо да извучемо нашу четврту. Али шта ће онда остати тамо! — потпуковник Петар се подбочио и замишљено климну главом.
Преко камењара чуо се ужурбани бат поткованих цокула. Пешаци су грабили узбрдо. Непријатељска батерија пратила их је у стопу. Изнад наших глава треснуше шрапнели и ми се несвесно повисмо и полетесмо у заклон.
— Склоните се, господине потпуковниче! — скретали смо пажњу потпуковнику Петру.
Он сиђе у заклон, али изгледа више због нас, но себе ради.
—… Разумем. Ево сад одмах! — командант дивизиона приђе журно. — Молим вас, дајте ми једног од ових ваших младића — он показа на Луку и мене — да оде журно до моје пете батерије и доведе је најхитније овамо.
Потпуковник Петар погледа брижно једног, па другог, и његов поглед се заустави на мени. Знао сам да му је Лука потребнији, и заузех приправан став.
— Молим вас — обрати ми се командант дивизиона — пожурите што можете брже. Батерија се налази… Ето га Катунац. Е, са оне стране Катунца је село Струпино, па источно од њега. За то време ја ћу известити командира телефоном.
— Има ли пута тамо?
— Не знам… нађите. Батерију доведите испод села Доњег Пожара. Ту ћу да сачекам, са помоћником команданта пешачког пука, који ће сад стићи.
— Разумем! — поздравио сам и појахао коња.
— Најхитније! — довикнуше за мном.
(Стеван Јаковљевић, „Српска трилогија“, Просвета, Београд, 1980.)
Извор: Приче из Великог рата
