Попадасмо по обали и ситном песку. Није то да се не би могло још који корак и километар. Само сазнање да смо коначно стигли људе је покосило. Мору ћу после да се чудим. Прво да предахнем. Није више ни хладно као у планини. Може шињел да се откопча.
Вида изнемогла стоји спуштене главе и њуши песак. Немам како да јој помогнем. Ваљда су савезници дотурили сено и зоб да коње спасавамо, када смо их већ превели преко проклетих планина?
– Серб, Серб, але, але – вичу нас морнари са лађе што у чамцу прилазе обали веслајући.
Стругну дно дрвене барке по песку, поискакаше и натоварише на леђа сваки по огроман џак. Иду од једног до другог и пружају векне. Људи грабе хлеб и љубе га. Не могу да му се начуде. Испрва ретко ко да загризе ил’ одломи. Милују га и загледају као највеће чудо Господње за које смо мислили да је са овог света нестало.
– Серб, пур туа – нуди ми Француз у пругастој морнарској мајици векну. Пружим обе руке и примим је као славски колач.
Хлеб је дар Божји. За нас Србе обашка. Швабе и Руси једу кромпир а ми хлеб. Није то само храна обична. Има у њему и зноја орача, и песме сејача, и вике са вршаја и прича са воденице. Највише има жене што рукама голим тесто подмеси и у њему мирис плодан остави.
Пољубим векну са оба краја. Помилујем. Нисам много писмен али знам да не смем одмах да поједем. Не смем да се преједем. Стомак се одвикао. Ко сад погреши, скупо ће да плати.
Одломим окрајак, прстима раздвојим средину, ставим на језик и сисам. Чекам да се сама растопи и клизне низ гушу.
Вида пришла и њуши. Осетила. Гура главу мени у крило где лежи векна.
– Ајде лудо, стани. Има и за тебе. Све смо делили па ћемо и овај лебац.
Кобила гледа као човек и све разуме. Пружим комад а она прво губицом смота, па поједе. Одвојим себи фртаљ векне, а остатком нахраним њу. За обоје добро.
– Шта то радиш? – чуди се, између два залогаја, поднаредник што је Савино место заузео кад овај умре од тифуса.
– Храним кобилу, како шта радим?
– Јеси ли ти нормалан човече, себе прво нахрани. Биће за кобилу.
– Немој да ме учиш. Боље ти мало смањи ждерање. Одвикли смо се од хране. Мора полако да се једе. Да се опет навикавамо.
– Ћут, бре, тамо капларе! Немој ти мени да попујеш – заглабано, загрцкујући се сваки час, одсече ми поднаредник чије презиме нисам упамтио а нисам имао ни када, јер мученик се ухвати за стомак и поче да превија.
Устанем, приђем, а он кука и држи се за груди. Целу векну намах прогутао. Сад она гута њега. И прогута га. Паде човек у несвест, па се поврати, па још једном и – умре ми на рукама у грчевима.
Остали седе наоколо и гледају. Још по неки алав се узврпољи. Остали глоцкају. Не можеш да га држиш у руци и само гледаш, а одједном се хлеб, од спаса, претворио у покору која убија исто као Швабе и Арнаути, као Проклетије и лед…
Лекар са француске лађе се досетио, али касно. Послао војнике да трче између нас и показују рукама да лагано једемо:
– Серб, манж дусман! Манж дусман! Дусман!
Ко је могао тај је послушао. Ко није, није ни претекао.
На обали, изуо се па гази по пени таласа српски ђачић. Можда му је петнаеста година а можда ни толико. Ногавице до колена заврнуо а ножице дошле ко у врапца. Иде, шљапка по хладној води и певуши:
– Фрер а Жак, фрер а Жак, дорме ву, дорме ву… Соле ле матине, Соле ле матине… Динг данг донг…
Динг, данг, донг…
Лађа диже сидро и оде.
(Бошко Протић, „Лептир на бајонету Јеротија Павловића“, Магелан прес, Београд, 2014.)
Извор: Приче из Великог рата
