Сунце је већ било далеко поодмакло, када стигосмо на онај рт, и тада угледасмо множину лађа, ратних, путничких и теретних. Велики број сплавова и малих бродова преносио је војнике. Досад је већ хиљадама укрцано. Из једног брода покуља црн, густ дим, док из оџака других бродова бије трептава јара. Са огромних дреднота и крстарица зјапе топовске цеви… Нашу пажњу привлаче велики шарени бродови на чијем су трупу насликани неки троугли, правоугаоници или кругови, обојени блештећим бојама. Неко објашњава да су бродови обојени на тај начин зато да би код сумарена изазвали оптичку варку, и да ови не би могли да одмере због тога тачно одстојање. Људи са стрепњом помишљају на ту неман, која нас може лако пресрести… Сунце залази, а таласи шуморе, као да нас маме.
Пришли смо уз обалу. Нагађамо на коју ли ће лађу нас однети, пошто су пешаке разносили на две лађе. Мало подаље лежала је на води још једна сива и огромна, са два оџака, безброј прозора и више спратова… И баш пред њом заустави се наш мали бродић. Искакали су сада војници, вешто и хитро се пели уза степенице.
— Чудан ти је овај наш свет — размишља потпоручник Драгиша. — Брзо се свикне на сваку ситуацију. Пре три месеца први пут видели су море и бленули као на чудо. Пази их сада… као да су „репоње“ на броду одрасле.
Војници су размештени по доњим просторијама, куда се силазило као у неке катакомбе, а официри су смештени у кабине овога прекоокеанског брода.
Када је завршено укрцавање, онда је командант дозвао официре да им саопшти где је њихов рејон за спасавање, у случају торпиљирања брода. Била је то лађа на три спрата. У висини свакога спрата висили су један до другога чамци и сплавови. Сваком официру су додељена по два чамца и један сплав, који су могли да приме укупно око тридесет војника. А официр је морао да обавести своје војнике о месту и положају чамаца и сплава.
Морнари су почели раздавати појасе за спасавање. Било је двојаких појасева. Једни су били састављени од комада плуте, и када се привежу око груди, руке су онда одмакнуте од тела, те изгледа као да су се ови људи спремили за тучу. Други су били од гуме, са кратком цеви на предњој страни, у коју се дува и гумени појас се надима као она доња аутомобилска гума.
Војници су већ пронашли забаву са овим појасевима. Надимају их што могу више и, уместо да заврну завртањ они оставе цев отворену, онда притисну мишицама, а цев завуку у недра, и тако се хладе. Мало после настаде неко пиштање на броду, као да неко дува у оне дечје трубе. Направили су војници неке клинове као пискове, па их завукли у цев, и када притисну рукама о надувени појас, онда се чује звук…
Командант наиђе.
— Господо, то није за смејање. Они ће тако покварити појасеве… А после, шта ће мислити ови Французи о нама? Наредите одмах да престану са тим.
Силазећи у доње просторије брода, Живадин гунђа:
— Ја, шта ће мислити о нама Французи… Дала им се прилика да науче како се од појасева могу направити гајде.
Око девет часова почеше извлачити сидра и наскоро се зачу шум воде. Изгледа нам да се и оне друге лађе крећу. Тамна силуета обале истопи се у мрачној ноћи. Негде у даљини засветлеше фарови аутомобила, али одмах их нестаде. Светлост се на броду наједном угаси. У почетку напрежемо вид, да бисмо се свикли на помрчину. Звезде сада јаче засијаше. Ветар на крову поче да дува. У даљини угледасмо безброј треперавих искрица и сетисмо се да је то варош Крф. На супротној страни, тамо преко Санти Каранта, на албанској обали, жмиркаво је треперила једна искра… Светлост на Крфу као да се постепено гасила. Заилазимо сада за једно острво, које нам најзад заклони варош Крф и ми утонусмо у потпун мрак.
3апловисмо пучином…
(Стеван Јаковљевић, „Српска трилогија“, Просвета, Београд, 1980.)
Извор: Приче из Великог рата
