У најновијем издању емисије „За Христољубиву војску“ подсећамо на симбол усташких злочина геноцида у НДХ када је на Божић 1942. године страдало читаво село Придворица у Горњој Херцеговини.
Истина о том злочину, после готово осам деценија, полако излази на видело захваљујући подухвату Евроазијског безбедносног форума који обухвата и недавно објављивање монографије о страдању Срба у Придворици што је био повод за гостовање проф. др Митра Ковача, генерал-мајора у пензији, директора Евроазијског безбедносног форума и историчара проф. др Милоја Пршића, пуковника у пензији, рецензента монографије о Придворици.
Поред проф. др Ковача аутори монографије су и проф. др Спасоје Мучибабић, генерал-мајор у пензији, Петко Рашевић, пуковник у пензији и Ранко Гојковић, православни публициста и преводи, а рецензију је потписао и др Драган Петровић, научни саветник у Институту за међународну политику и привреду.
Било је речи и о контексту који је довео до геноцида Срба у НДХ јер је одмах после распада Југославије заживео детаљно разрађен систем логора и план истребљења српског народа.
Злочин у Придворици извели Муслимани и Хрвати некадашњи Срби конвертити који су примили ислам или су покатоличени, који су се истицали у бестијалности према својим комшијама.
Посебно је овом приликом наглашено да је идеологија усташа и партизана у погледу односа према Србима била сагласна и допуњавала се. Злочини комуниста у братоубилачком рату одвијали су се малтене по истом усташком обрасцу. Срби су и од стране комуниста ритуално убијани, масовно стрељани и бацани у јаме. Партизани практично ни једну озбиљнуа акцију нису предузели против усташа у Херцеговини, а најодговорнији за то били су „народни хероји“ Саво Ковачевић, Владо Шегрт, Петар Драпшин, Раде Хамовић и Драгица Правица.
Партизански терор настављен је и после Другог светског рата, а истрага против починиоца злочина у Придворици обустављена је зарад „братства и јединства“. Покушај сличног сценарија у Одбрамбено-отаџбинском рату 1992-1995. године спречен је захваљујући одлучном отпору народа и Војске Републике Српске.
Подсетили смо и на обнову храма Светог Цара Лазара у коме су похрањене мошти Придворичких новомученика. Придворички храм је 2018. године, благословом Епископа захумско-херцеговачког Григорија, постао манастир односно метох манастира Завала.
Осврнули смо се и на наредне кораке у реализацији пројекта „Придворица“ чији коначни циљ је уређење спомен-обележја као трајног неговања сећања на страдање Срба у Горњој Херцеговини 1942. године, као симбола повратка српског утицаја, на том простору и опомене будућим поколењима да се од заборава отргне истина о злочину у Придворици.
