Када је амерички председник твитнуо о повлачењу војске из Сирије и допуштењу турским снагама да преузму контролу над територијама које су до тог тренутка биле у рукама Курда, Доналд Трамп је Турску вероватно сматрао већим „НАТО савезником“ који ће му омогућити да испуни своје обећање о окончању америчких „бескрајних“ ратова на Блиском истоку. Међутим, како ће показати ток догађаја, Трамп очигледно није добро разумео да ће његова одлука о повлачењу дати предност америчким ривалима и задати снажан ударац интересима САД у региону – који између осталог укључују и план да се разбије иранска „осовина отпора“ и да се поремети кинески пројекат Један појас, један пут, како би се ограничио његов глобални домет и економски утицај у региону који наставља да представља глобални центар производње енергије.
Чињеница да Курди сарађују са Русијом и Сиријом говори о томе да су САД изгубиле јединог регионалног савезника на терену, и да више немају начин да директно мењају ситуацију на тлу Сирије. Иако је према рачуници САД Турска у капацитету члана НАТО пакта требало да игра улогу америчког чиниоца на терену, амерички председник по свој прилици није био свестан стратешког разумевања које је пре месец дана постигнуто између Русије, Ирана и Турске по питању будућности Сирије. Та је будућност заснована на „политичкој нагодби“ за територију читаве Сирије, што укључује и Курде.
ТРАМПОВА РАЧУНИЦА
Тренутна ситуација на терену у Сирији јесте просто и јасно спровођење тог постигнутог споразума. Америчка реакција на овакав развој догађаја показује и магнитуду њиховог запрепашћења. За америчког председника, који је до пре пар дана поздрављао и хвалио одлуку о повлачењу САД из Сирије, „акције турске војске“ већ „отварају могућност за избијање хуманитарне кризе и потенцијалних ратних злочина“. Оно што Трамп није споменуо јесте то да могућност курдског споразума са Русијом и Сиријом, као и могућност да руске и сиријске трупе уђу на север Сирије, уопште није била тема о којој се говорило у телефонском разговору који је водио са Ердоганом пре неколико дана, када га је овај обавестио о својим намерама да покрене војну операцију.
Тврдња да су САД организовале „намерно повлачење“ услед „све веће претње по америчке снаге“ је бесмислена јер би америчко присуство и одбијање да се трупе повуку сигурно одвратило Турке, с обзиром да се Турска никада не би усудила да нападне америчку војску. Трамп је разумео да је план само да се направи „безбедна зона“ унутар Сирије, а не да се из корена преуреди политички пејзаж земље. Из тога проистиче Трампова одлука да наметне санкције, таксе и да заустави преговоре о трговинској сарадњи са Турском вредне 100 милијарди долара.
Оваква реакција сведочи о поразу америчке политике на Блиском истоку. На њу је тачку ставило руско посредовање између Сирије и курдских снага: САД су практично потпуно избачене и игре. Према споразуму, погранични градови Манбиџ и Кобане са доминантно курдским становништвом биће враћени под контролу Дамаска, а турске снаге ће се повући и/или неће наставити даље продирање. Као што су показала недавна дешавања, турска војска је у непрекидној координацији са руском.
ПОТПУНИ НЕУСПЕХ
Док саопштење турског министарства одбране не обелодањује више детаља о опсегу и величини те сарадње, руска информативна агенција РИА известила је о руској војној полицији која патролира линијом разграничења између сиријских и турских трупа на северу Сирије. Такође је речено да су сиријске владине снаге уз помоћ савезничких руских трупа преузеле потпуну контролу над Манбиџом на северу земље, док руске снаге истовремено надгледају ситуацију у тој области у сарадњи са турском војском.
Из тога проистиче да руске трупе воде рачуна о томе да не дође до сукоба турских и сиријских снага, и да договор буде спроведен тако да утаба пут за евентуално уједињење северне Сирије са остатком земље, како план Сиријског уставног одбора за конституисање сиријске федерације не би наишао на било какву баријеру или територијалну препреку. Оно што је значајно само по себи, Русија, Турска и Иран су у септембру превазишли своје разлике по питању састава тог одбора. С тим у вези, може се рећи да је непрекидна проширена сарадња Москве, Дамаска и Анкаре на северу Сирије велики искорак ка реинтеграцији целе северне Сирије под контролу Дамаска, што је развој догађаја који би једном за свагда ставио тачку на америчке планове за ову земљу.
Оваквим деловањем, Русија, Сирија, Иран и Турска су осујетили планове за стварање независног Курдистана уз турску границу, који је требало да буде упориште америчког присуства на Блиском истоку у погледу интервенције у Сирији. То нас дакле доводи до закључка да су САД – што видимо по њиховој реакцији – прихватиле реалност у тренутку кад је већ било прекасно да се преокрене драматичан исход њихове осмогодишње интервенције, чији главни циљ – „свргавање Асада” – је доживео потпуни неуспех.
Салман Рафи Шеик – стручњак за међународне односе и спољна и унутрашња питања Пакистана
Превео Лука Угрица
