ЛОГОРИ Независне Државе Хрватске за децу у Јастребарском и Сиску били су прихватилишта у којима су деца лечена, храњена и где су имали сваку врсту помоћи.
Католичке часне сестре „с љубављу су обављале своје часно дело хришћанске љубави“.
У отвореном писму адресованом на патријарха српског Порфирија ово, између осталог, тврде бискупи Загребачке црквене покрајине предвођени кардиналом Јосипом Бозанићем.
Они негирају да су ово била једина места у Европи током Другог светског рата у којима су сужњи били најмлађи, махом из српских породица, као и да су поменуте часне сестре запамћене по терору над српским, ромским и јеврејским сирочићима, међу којима и по бруталности далеко чувена Пулхерија Барта.
Поглавару СПЦ они су уложили јавни протест због одлуке Светог архијерејског Сабора СПЦ, који је у мају ове године донео одлуку да за свете мученике прогласи децу јастребарску и сисачку, на иницијативу и образложени предлог надлежног владике горњокарловачког Герасима.
Хрватски бискупи незадовољни су аргументацијом владике Герасима, за коју тврде да је неутемељена и базирана на комунистичкој пропаганди, као и одлуком Сабора СПЦ да прихвати овакву иницијативу. У опширном писму, објављеном на сајту Загребачке надбискупије, они негирају геноцидни карактер логора Јастребарско и Сисак, а историјске чињенице утврђене и потврђене делом генерација југословенских, српских и хрватских историчара називају клеветама и пропагандом.
– Сабор СПЦ прихватио је реторику и комунистичку пропаганду која је препуна неистина и манипулација којима се наводно недужнима покушава подметнути кривица за „наводна мучења и убијања деце која су у хиљадама, управо љубављу и бригом хрватских католика, спасена од смрти и преживела тешке ратне прилике – тврде хрватски бискупи.
Подсећајући на кардинала Фрању Кухарића, који је први пре готово пет деценија започео рехабилитацију припадника католичког клера који је учествовао у геноциду над српским, јерврејским и ромским народом у НДХ, хрватски бискупи посебно наглашавају жртву коју су часне сестре, заједно са другим особљем, поднеле у збрињавању деце у логорима Сисак и Јастребарско.
– Уместо да се истичу њихова дела милосрђа, понегде са ознакама истинске светости, и да им будемо захвални, на њихова се имена и дела поново ставља терет монструозних оптужби и кривице – наведено је у писму, у коме се, по матрици која је безброј пута виђена на Каптолу и у круговима хрватских екстремиста, поново апострофира лик контроверзног надбискупа Алојзија Степинца, који је после краха НДХ осуђен као ратни злочинац, и његове заслуге у тобожњем спасавању српске деце.
Писмо групе хрватских бискупа долази у јеку напетости између Србије и Хрватске, везаних за спречавање председника Александра Вучића да ода пошту страдалима у Јасеновцу, међу којима су и његови преци.
Онемогућавање овог чина, међутим, само је део примене стратегије званичног Загреба о релативизацији злочина из времена НДХ и геноцидна над Србима, Јеврејима и Ромима.
Неформално проглашена култура заборава на нечасну улогу фашистичке НДХ и усташког покрета подразумева и преоравање гробова усташких жртава на Петровој гори, као и објављивање квазинаучних књига попут актуелног бестселера мало познатог хрватског историчара Стјепана Лоза о геноциду који су наводно Срби спровели над хрватским народом.
Утицајни део католичког хрватског клера осуо је паљбу на СПЦ свега десетак дана пошто је владика горњокарловачки Герасим, иницијатор прибрајања деце мученика у календар светих – у Саборном храму Светог Николе у Карловцу, 13. јула, први пут молитвено обележен празник Свете деце новомученика јастребарских и сисачких.
Историјска наука недвосмислено је утврдила да су Јастребарско и Сисак у НДХ били једини логори у Европи у којима су логораши били – деца. У њима су системски сакупљана деца Срба, највише са Козаре, али и других крајева Хрватске, чији су родитељи уморени у Јасеновцу и осталим логорима смрти или су нестали у ратном вихору. Деца су тамо, уз активно учешће католичких часних сестара, селектована, а по угледу на сличну праксу коју су примењивали нацисти у Немачкој, потом додељивана хрватским породицама, у којима су васпитавана у усташком духу. Многа српска деца тако су трајно изгубила идентитет и везу са својим биолошким пореклом.
ДИМИЋ: ПРЕКРАЈАЊЕ ИСТОРИЈЕ ЗА БУДУЋЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ
ТВРДЊЕ загребачких надбискупа су покушај да се заборави и прекроји властита историја за будуће генерације Хрвата, сматра академик Љубодраг Димић:
– Ти млади ће у наредним деценијама тај наратив прихватити као истинит, а поништаваће оно што су историчари до сада о томе рекли. Постоји читава палета термина које употребљава римокатоличка црква у Загребу, покушавајући да оправда оно што се оправдати не може, а то су поступци клера и њиховог првог човека у периоду од 1941. до 1945, Алојзија Степинца.
Он за Танјуг наглашава да објаву хрватског свештенства треба везивати искључиво за Загреб, а не за Рим, јер „Степинац је уздигнут на ниво свеца у Загребу, а процес његове беатификације није завршен у Риму“.
МОНОГРАФИЈА „БИЛИ СУ САМО ДЕЦА“
МУЗЕЈ жртава геноцида ради на провери чињеничног утемељења ставова хрватских бискупа и огласиће се саопштењем – потврдио нам је директор ове установе Дејан Ристић.
Београдски Музеј геноцида претходних година објавио је десетине научних радова посвећених страдању у НДХ. Велики део знања о геноцоду у НДХ утемељен је у радовима Јована Мирковића и Драгоја Лукића, који је деценијама изучавајући страдање деце Козаре, Поткозарја и других крајева, објавио и монументалну монографију посвећену системском убијању најмлађих у Јасеновцу и НДХ под насловом „Били су само деца“.