Чувени аустријски писац Петер Хандке (1942) овогодишњи добитник Нобелове награде за књижевност још седамдесетих година се својим делом сврстао се међу водеће европске писце, а код нас је највише познат по томе што је често долазио у Србију, био жестоки противник бомбардовања, а неки Срби су му замерали што је тиме подржавао Слободана Милошевића.

Хандке, који је пре четири године добио свечану Повељу почасног Београђанина замерио се деведесетих година западном свету, када је био на просторима некадашње Југославије док је још трајао рат написао есеј „Правда за Србију“ и наишао на осуду у неким западним круговима.

Управо је то био разлог да његова представа својевремено буде „скинута“ из па­ри­ског те­а­тра „Ко­ме­ди фран­сез“.

Међутим, више од тога, јавност, и страну и домаћу, шокирало је његово мишљење о Милошевићу за кога је рекао да „уоп­ште ни­је био на­ци­о­на­ли­ста, же­лео је да са­чу­ва Ју­го­сла­ви­ју“. „Поштовање“ је реч којом је описао шта је према Милошевићу осећао. Говорио је и да Милошевић није био „балкански диктатор и касапин“.

Пријатељство са Милошевићем је, изгледа, учвршћено и када се он нашао у Хагу, а Хандке ишао да га посети, по­што су ње­го­ви адво­ка­ти за­тра­жи­ли да, евен­ту­ал­но, бу­де све­док од­бра­не.

У Србију је дошао чак и на сахрану Слободана Милошевића, и изјавио да је његово присуство на сахрани „потпуно приватна ствар“.

Касније се састајао и са Томиславом Николићем, који му се тада захвалио на залагању „да се Срби на што веродостојнији начин прикажу публици у свету“.

На констатацију да га због његових ставова у Србији доживљавају као пријатеља, а да је у неким друштвима постао „персона нон грата“ он каже да је тако рођен – „као персона нон грата“.

“Можда је то добро, мада ми се баш и не свиђа… Ипак, мислим да у ствари нисам персона нон грата. Има много људи, појединаца, чак и на Западу, постоје они који који су наставили да читају моје књиге. Знам да читају, добијам и много писама од читалаца. Највећи подстрек су ми у ствари читаоци и верујем да ће наставити да читају, не само моје књиге, него уопште да читају”, изјавио је недавно у интервјуу за РТС.

“Не кајем се ни данас због ставова о Србији деведесетих. Ја сам хтео да напишем оно што сам видео и осећао тада. Немам ни кајање, нити корист од свега тога. И данас мислим да сам то граматички и ритмички добро урадио. Мене је заправо тада ужасно нервирало то што су сви о проблему Балкана писали унисоним журналистичким језиком. Нико није говорио о људима који су стајали дуж улица и продавали бензин у пластичним флашама да би купили основне животне намирнице, није говорио о животима људи који су се свакодневно борили са хиљаду и једним нерешевим проблемом пуког опстанка. Мислим да је проблем био у томе што сам ја о свему томе проговорио на свом поетском језику и то је сметало западу јер је он говорио својим журналистичким језиком. Направио сам себи проблем, али то мени није био проблем, у ствари, био је, али плодоносан за мене јер – нема уметности без проблема. Не волим тај журналистички језик, а многи писци данас пишу као новинари. То је катастрофа”, испричао је тада.

“Добио сам, чини ми се, све српске књижевне награде Дисову и награду „Момо Капор“ за роман „Моравска ноћ“, Рачанску повељу, изабрали сте ме за иностраног члана САНУ,а вечерас сам добио и књижевно признање које носи име првог српског романописца”, набројао је тада Хандке и додао да се не бринемо и убудуће ће долазити да се сретне са пријатељима у Србији и Републици Српској.

Он је иначе добитник скоро свих књижевних награда, две је чак и одбио – Бихнерову и Хајнриха Хајнеа, а само му је измицала Нобелова награда.

До данас.

ПОВЕЗАНЕ ОБЈАВЕВИШЕ ОД АУТОРА

Оставите Коментар