Између 850 и 900 најгорих усташких кољача који су починили најкрвавија зверства у Јасеновцу, Новој Градишки и осталим логорима у Независној Држави Хрватској ликвидирано је по кратком поступку.
Рука правде стигла их је захваљујући муњевитој акцији тадашњих оперативаца ОЗНА, махом Срба, који су на измаку Другог светског рата уз помоћ преживелих логораша идентификовали злочинце који су покушали да побегну из земље, открива бивши обавештајац Службе државне безбедности Божидар Божа Спасић.
Чувала их војска
– У питању су кољачи Усташке војнице распоређени на различитим функцијама по логорима, од чувара и ниже рангираних заповедника који су у општем ратном метежу успели да побегну у Аустрију. Немајући појма ко су, Енглези су у Блајбургу зауставили воз с две композиције препуне тобоже политичких избеглица из Хрватске, како су се представљали. Захваљујући брзој интервенцији српских обавештајаца у ОЗНА, они су идентификовани. Када су чули о коме се ради, Енглези су те две композиције само вратили ка Марибору у руке партизана. По Титовој одлуци ликвидирани по кратком поступку – испричао је Спасић како је у сумрак Другог светског рата почела борба против усташких терориста.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Битка за правду је настављена наредних деценија и један за другим широм света падали су као крушке усташе које су се криле у емиграцији, махом у земљама које су из разних разлога одбијале да их изруче у тадашњу СФРЈ. Ликвидирани су на улици, на спавању, нигде нису могли да се осећају сигурним. Ову битку у СДБ пуних 15 година водио је и сам Спасић, који је, као оперативац, био задужен за борбу против екстремне усташке и албанске терористичке емиграције.
– Главешине попут Макса Лубарића, Динка и Наде Шакић (заповедници логора Јасеновац и Нова Градишка) пацовским каналима су се размилели по свету и уточиште нашли махом у Јужној Америци. Ловили смо их годинама као псе и ликвидирали једног по једног. Многи ме данас питају зашто нису смакнули Динка и Наду Шакић, који су били одговорни за стотине српских жртава у Јасеновцу, а који су се крили у Аргентини и Парагвају. Прво, до њих је било тешко доћи јер их је 24 сата дневно седам дана у недељи чувало око 50 војника, друго, схватили смо да код њих долазе усташе из целог света. Динко и Нада Шакић су постали наш мамац, пратили смо све који долазе код њих, идентификовали их, а потом, једног по једног, ликвидирали када би се вратили у своју земљу. На овај начин смо смакли 10 до 15 усташа из Јасеновца који су долазили код Шакића, а нама су се лепо наместили као на тацни – испричао је саговорник.
Случај „Барешић“
Шакић је, како открива Спасић, и не знајући одиграо кључну улогу у хватању Мира Барешића, који је 1971. зверски убио југословенског амбасадора у Шведској Владимира Роловића. Иако је за ово убиство осуђен на доживотну робију, убрзо је пуштен у замену за таоце из авиона који су отели хрватски емигранти и тада му се, како се чинило, губи сваки траг.
– Барешић је пребачен у Парагвај и Шакић је, захваљујући својим везама у америчкој обавештајној служби ЦИА, успео да га запосли као телохранитеља угледног америчког сенатора. Ми смо били у обавези да гледамо све могуће снимке који су се појављивали и тако смо, гледајући неки филм с прославе у Вашингтону, уочили неког ко би могао бити Миро Барешић. Идентификовали смо га када се састао са Шакићем, наставили смо оперативно праћење и установили да је то заиста он. Уследила је протестна нота Американцима који су га после два месеца под притиском југословенских власти вратили у шведски затвор – испричао је Спасић.
Барешићу је 1985. казна преиначена у 18 година затвора, а две године касније пуштен је на слободу, после пола одслужене казне. Вратио се у Хрватску после проглашења независности, а убијен је 31. јула 1991. под неразјашњеним околностима у селу Мирање Доње крај Бенковца.
Артуковића тражили у пакету с Ђујићем
Андрија Артуковић, десна рука Анте Павелића, био је још један од усташких зликоваца који је успео да се измигољи после Другог светског рата и побегне у Америку. Изручен је средином осамдесетих година прошлог века.
– Када је тражено изручење Артуковића истовремено је од САД захтевано да испоруче и четничког војводе Момчила Ђујића, али су нас Американци два пута одбили јер нису желели да испоруче Ђујића. Артуковића су испоручили када је већ био озбиљно болестан. На носилима су га унели у загребачку затворску болницу Реметинец. Два пута сам га обишао у затвору, али је толико био сенилан да није ни знао где се налази, а камоли шта прича. Никада није устао из тог кревета, у ком је и умро 1986, али је ипак умро у нашој земљи – испричао је Спасић.
Чињенице:
* 10 до 15 усташа из Јасеновца ликвидирано захваљујући Динку Шакићу, који је послужио као мамац
* 50 војника чувало је 24 сата дневно Динка и Наду Шакић у Аргентини и Парагвају
* 7.000 имена усташких терориста било је у специјалној књизи СДБ
Злочинцима пуштао колце телефоном
Почетком осамдесетих, када сам преузео сектор борбе против усташких и албанских терориста у емиграцији, почео сам да спроводим специјални рат против њих. Имао сам књигу са 7.000 имена усташа широм света које сам звао у два-три ујутру и пуштао им с касетофона Ужичко и Чачанско коло. То их је излуђивало и псовали су ми мајку четничку. Циљ је био држати их у сталном страху, да знају да смо близу и да им дишемо за врат. И плашили су нас се јер су знали да знамо све о њима и да не постоји тај бирцус и мрачна кафана било где у свету где се они могу сакрити, а да ми то не знамо, открио је Спасић.
Спасићима служба породична традиција
У СДБ сам ушао на захтев тадашњег руководства ове службе јер су проценили да ја то могу. То је иначе наша породична традиција. Мој стриц, по ком носим име, 1941. био је први командант партизанске милиције у ослобођеном Чачку, мој отац и његов други брат су радили у служби, тако да нам је то у крви. Традицију су прекинули моји синови, који нису хтели ни да чују за овај посао. Српске обавештајне службе деценијама су биле изузетно поштоване у свету. Методе по којим су радиле данас се проучавају у готово свим обавештајним школама у свету, испричао је Спасић, који је за свој рад два пута одликован.