Није мала ствар извојевана победа у Дубаију и то што тзв. Косово није ушло у Интерпол. Заправо, ово је доказ да је Србија ојачала своју дипломатију и да уме да се бори против највећих сила на дипломатском пољу. Директним лобирањем, посвећеношћу, повлачењем за рукав, како год. Победа је херојска и заиста је за поштовање.
Међутим, нисам еуфоричан, јер сам свестан шта нам следи. Свима је јасно да Србија јача на сваком пољу – економском и војном пре свега, а све више и на политичком. То је аларм који већ сада увелико блинка црвеним светлом, јер западно чедо по имену држава Косово како време одмиче губи на сваком пољу. Отуда се пројектантима тог недоношчета жури да што пре реше статусно питање њиховог чеда, а да би то урадили што повољније, мораће да прибегну радикалнијим притисцима према Србији.
Неко ће рећи да су небитне државе повукле признање независности Косова. Можда је то – ако се погледа моћ тих земаља – истина, али оне су доказ пораза америчко-британске дипломатије по питању Косова и Метохије, јер свака од тих држава трпела је застрашујуће притиске, али је, без обзира на своју величину и моћ, одолела силнима. Преко тих пораза, САД, Британија и њихови савезници свакако неће прећи олако. Немогуће је да такве силе допусте да их нека Србија побеђује на дипломатском пољу и зато сам више него сигуран да ће тек сада на нас кренути ужасни притисци. Отуда, победа извојевана у Дубаију мора да се посматра кроз призму пословице да се у добру не понесемо, а да се у злу не понизимо, јер после добра које смо извојевали, следи зло где ће покушати да нас натерају на понижење.
Нисам неко ко воли да ублажава ситуацију. Не волим ни да пренагљујем са закључцима. Међутим, кад видим да тзв. Косово без икаквих проблема може да не испуни ниједну тачку из споразума за који је Европска унија гарант и да за то нема никакву санкцију (напротив, већина земаља Европске уније, уз Велику Британију и САД, желе још да их награде уласком у Интерпол), онда није много потребно да се извуче закључак до којих граница је најмоћнија западна дипломатија спремна да иде да би своје недоношче изгурала као независну државу.
Све ове таксе што тзв. Косово уводи према Србији нису плод идеја никаквог Харадинаја, нити Тачија. Њима као пиoнима је речено да то ураде, јер саме по себи те мере су ван сваке памети и логике. Али, када се притисци појачавају, посебно када је јасно да досадашњи нису уродили плодом, онда се разум све више губи. Када се разум скроз погуби, рат је последња опција. Како сада ствари стоје, плашим се да добар део западних земаља Балкан гура ка тој опцији не размишљајући о стравичним последицама које могу да уследе.
Више је него очигледно да западне земље немају више никакву намеру да се разговори Београда са Албанцима наставе. Њихов циљ је да ти преговори пропадну, а да Србија буде кривац за њихову пропаст, што би био повод за давање зеленог светла већ увелико успостављеној, мада још увек не и озваниченој, војсци тзв. Косова да покрене акцију упада у српске средине ради тобожње одбране суверенитета Косова. Србија тада не би имала избора, осим да се и она војно укључи у одбрану свог народа, а тада настаје тотални хаос и лагано Балкан одлази у неповрат.
Србија приоритетно мора све да учини како би сачувала мир. Но, пошто је све очигледније да највеће западне силе тај мир не желе, самим тим Србија је дужна да се припреми и за рат. Ту опцију не смемо никако да искључимо, а и баш због тога морамо још више да радимо на побољшању нашег диломатског положаја и оснажењу Србије у сваком погледу.
Браћо Срби, спремајмо се.
Владимир Ђукановић
