Ђорђе Михаиловић има 91 годину, а рођен је у Солуну тек девет година након страховите, али јуначке борбе за слободу. Његов живот био је предодређен да буде и сам војник, чувар гробља, наследник свог оца.
А пре него што им се и сам придружи на Зејтинлику, желео је да дочека стогодишњицу пробоја Солунског фронта. А ми му поручујемо: Живео и уздравље! Да те још дуго срећемо на овом светом месту.
Мирно, у војној униформи, ослоњен на штап, Ђорђе је одао пошту жртвама чији духови су обележили његов живот.
– Нисам пуно тога у животу желео, мој свет је био мали и сведен на ово овде, али ето, то желим. Кажу да је срећа само друго име за Бога, па нека ме он за ту жељу погледа – говорио је он.
Поносни, искрени осмех испод брка Ђорђа Михаиловића озарио му је лице, а онда је уследио војнички поздрав.
Јауци мајки палих војника и даље одзвањају Србијом. Не чују се, али знамо да су ту. Осећајући их чувамо и наше корене.
А Ђорђе Михаиловић читав живот посветио је ослушкивању. Јауци, пушке и топови одзвањају у његовој глави и када је на гробљу тишина највећа.
И докле год буде људи као што је он, духови српских војника који су кости оставили на Зејтинлику биће мирни, а Срби захвални њиховој жртви.
