Постоје догађаји који се преливају и издижу изнад и изван свог календарског завичаја, постајући црвено слово у нашем историјском календару. Они се тако преображавају у светионике и обасјавајуће знакове покрај нашег пута у будућност (светосавским смером – према вечности). И њихов значај надилази све оно што су говорили њихови савременици и непосредни сведоци.
Најбољи и најпознатији пример овог случаја је наша Косовска битка, која се никада не завршава, а свака српска генерација води своју етапу овог боја што тутњи кроз векове. Мењају се униформе, противници, оружје, попришта, али остаје увек исти став високо уздигнуте спремности заветованих српских ратника да се, по цену живота, стане на пут злу: опасности војног, али и националног и, не мање, духовног поробљавања.
И увек је пред српским трупама исти крсташ-барјак и под њим побожно и храбро срце оклопљено вером и наоружано „светлим оружјем“. С војсковођом који се, уместо смрти, боји само сопствене слабости и братске издаје.
Томе слични су били и судбоносни тренуци покретања и обнављања наших духовних центара (Хиландара, Жиче, Пећи, Милешеве, Крушедола, Цетиња, Сремских Карловаца, Смедерева, Београда…) у којима је, изнад сваког од ових светосавских олтара, засијала она божићна звезда што је све нас претворила у ходочаснике и заувек одредила судбински правац наших нада и чежњи.
И још много томе (по важности) сличних „вечнутака“, који никада неће бити превиђени и заборављени, јер су постављени у саме темеље нашег колективног, отаџбинског идентитета – уткани у српску повесницу. У наш „смисао историје“.
Када говоримо о црквеним, али и народним литијама којима су најбољи међу грађанима Црне Горе шпартали уздуж и попреко своје земље – некада „горштачке тврђаве слободе“, а у том тренутку само места преживљавања поробљене „сиротиње раје“ – увек користимо израз величанствене. „Величанствене литије“, којима је истовремено и на делу показано да постоје и хорор приче са срећним крајем, да правда на крају ипак побеђује (не само у бајкама и дечјој машти), да стварно постоји народ, а не тек збир гласача, чланова политичких партија и усамљених јединки.
И да постоји Божја сила на земљи, за наших живота, а не само у маглама оностраности, тек после физичке смрти…
Никада нећемо заборавити оне задивљујуће призоре са човеком пред колоном, Исаком Симићевићем са Жабљака (с великим дрвеним крстом на коме је Христово Распеће, а усред снежне мећаве); са старцем који, са све штапом, младалачки предводи своје суграђане под звучним сводом усталасаних црквених звона; са епископом Методијем, који својим телом штити учеснике литија и прима ударце полиције њима намењене; с две линије аутомобила с упаљеним светлима што формирају „светлећи крст“ усред поља изнад Берана; с огромном српском тробојком на којој је своје гнездо свио грб Српске православне цркве; с концентричним круговима нераскидивог живог ланца окупљеног народа око својих цркава и манастира по читавој Црној Гори; с децом и младима, читавом породицама окупљеним око овог спонтано израженог народног отпора злу и безакоњу… јер су ово докази истинског чуда које се десило тамо где то није нико очекивао, а након толиких претходних пораза тог истог народа (Косово, Сребреница, Русија, НАТО…) и безбројних неправди које су их ломиле толике године у већ разрађеном државном механизму за успављивање савести, укидање воље и савијање кичме.
Али „човек снује, а Бог одлучује“, што и јесте коначна поука ових величанствених литија. Окупљања којима су, уз „крст часни“, наследници Његоша и Марка Миљанова бранили и одбранили своју „слободу златну“. И изборили право на неку другачију, бољу и светлију будућност.
И данас, када је прошло већ скоро пола године од последњег оваквог, литијског окупљања око сада већ почившег митрополита Амфилохија и његове десне руке, владике Јоаникија, можемо да сабирамо прве утиске на тему резултата и последица ове специфичне „показне вежбе“ верности Цркви, прецима и Богу.
Можемо да извучемо неколико непобитних закључака, независно од даљег (оног политичког) наставка изборном победом прекинутих литија… Пре свега, више нико и никада неће моћи да отима цркве и руши нашу Митрополију црногорско-приморску.
И верници СПЦ у Црној Гори неће бити понижавани и малтретирани. Срби ће моћи да слободно исказују своја национална осећања, а да их то не кошта посла и оптужби за „рушење државе“.
Враћа се ћирилица, након дугог изгнанства под монтенегринском окупацијом. Подићи ће се, из рушевина, Његошева капела на Ловћену. Национални попис и сви будући избори биће слободни и без оних лукавих режимских трикова из протекле три деценије.
Више ће се водити рачуна о мишљењу народа у Црној Гори него икада до сада (када су све најважније одлуке биле доношене декретом, без референдума – осим оног једног, намештеног, од 21. маја 2006. године).
Бахати Ђукановићеви тајкуни и силници ће бити развлашћени и постепено ће се уводити прави закони који ће бити од свих поштовани. Власт неће бити дељена партијама као колач на оволике и онолике комаде, у вечној игри повлашћене политичке елите.
И Црна Гора неће бити идеологизована на титоистичким и великохрватским основама у смеру све веће и жешће србофобије, где је „Србија увек и за све крива“…
Ако то неком није довољно за овај „нови почетак“, онда не знам стварно шта се дешава с нама. И какви су нам то критеријуми очекивања да тек рођена слобода одмах обасја све пределе дугогодишње таме.
Биће и нових избора и могућности за изјашњавања по разним спорним (унутрашњим и спољашњим) питањима, јер више неће постојати она диктаторска, скоро па бескрајна владавине од три деценије. С тим је завршено.
Тако да нико не треба да се боји свега оног недовршеног и још неизбореног. А тога, наравно, има и те како. Али је процес ослобођења почео, незаустављиво и коначно. Што и јесте највећа тековина литијског окупљања до тада завађених и међусобно неповерљивих грађана Црне Горе, предвођених својим духовним (а не само политичким) пастирима.
Поново се из пепела рађа његошевска Црна Гора.
