Према Доналду Трампу се не може бити равнодушан.
Њега и у САД или из свог срца подржавају, или га страшно мрзе. Осећања Американаца су оштра и искрена. Чак и код оних који су гласали за или против Трампа из политичког интереса – тобоже то је „мање зло“ или „само да није републиканац, није битно какав је“.
Амерички медији се не слажу у процени прве године владавине новог председника. Мишљења су дијаметрално супротна.
Ако су средином 2017. неки аналитичари и покушавали да оцене програм и рад Великог Доналда са одређеном дозом непристрасности, како се ближио Божић – тако су „нијансе сиве“ нестајале.
Остало је блиставо бело и мрачно црно.
Наслови су постали не само упечатљиви. Постали су својеврсне пароле. Ево неколико примера.
Мел Робинс, CNN: „2017. је постала последњи уздах трампизма“. Рона Макданијел, Fox News: „Прва година председничког мандата Доналда Трампа донела је историјски успех“. New York Post је освануо са насловом: „Прва Путинова година у Белој кући“…
Међу прекоокеанским стручњацима нема сагласности ни поводом перспективе истраге о такозваном „руском делу“. Једни тврде да ће се тим специјалног тужиоца Роберта Мулера ускоро докопати Трампових „прљавих тајни“ (као и Путинових, наравно) и да ће импичмент постати неминован.
Други, пак, тврде да ће саме истражне судије заједно са њиховим доушницима бити похапшене и да ће им бити суђено.
Исувише политизовану екипу изабрао је Мулер и међу њима је исувише је много оних који су 2016. заташкали скандал са Хилари Клинтон.
Осим тога, како се испоставило, озлоглашени „московски досије“ Трампа, који је исфабриковао бивши агент MI5 Кристофер Стил, био је искоришћен за покретање „руског дела“ и прислушкивања људи блиских Доналду Трампу, при чему су агенти FBI, који су руководили прислушкивањем, имали личне везе са компанијом Fusion GPS која је ангажовала Стила.
За време истраге Вотергејта 1970-их, афере Иран-контрас 1980-их и скандала око Била Клинтона 1990-их (прва је довела до импичмента), истрага је демонстрирала неутралност и високе стандарде непристрасности. Адвокати одбране нису имали шта да приговоре истражним судијама, и наведени случајеви су стигли до финалне фазе истраге.
Међутим у „руском случају“ није све баш тако. Пристрасност истраге је очигледна.
Сваки обични криминални процес већ би одавно био прекинут. Једино чему могу да се надају Трампови противници јесте да ће одуговлачење истраге представљати стални извор медијских убацивања о скором одстрањивању председника од власти и о постојању „јавних доказа“ о повезаности Трампа са Кремљом.
У јуну је Лоренс О’Донел, водитељ телевизијског канала MSNBC, у директном преносу рекао да ће председник „ван сваке сумње“ напустити Белу кућу до краја године. Сличне прогнозе правили су CNN, The New York Times, Politico, Vox, Huffington Post и други медији. Али, овим предвиђањима није било суђено да се остваре.
У том смислу, главна сензација 2017. године је у томе што се Трамп одржао. То је, међутим, изненадило само оне који су у протекле две и по године исувише озбиљно схватали америчке мејнстрим медије.
То су медији који су раније, мада су и били политизовани и држали се либералног правца, ипак чували свој ауторитет и професионалне стандарде. Требало би да их је срамота за 2016. годину. Могли су 8. новембра 2016. године да се дозову памети и да коригују уредничку политику. Не да почну да хвале новоизабраног председника, али бар да престану да се понашају као органи пропаганде.
Имали су шансу али је нису искористили. Вероватно су забраздили и нико више није могао да заустави безумље које је захватило америчке колеге. Или нико није желео…
У медијском еснафу учврстила се увереност да Доналд Трамп за Америку и свет (напоменућу: за либералну Америку и либерално-глобалистички светски поредак) представља толико страшну опасност да му се може и мора супротстављати уз коришћење свих могућих средстава. Уз багателисање професионалних стандарда!
Осим тога, поводом Трампа се кршење новинарске етике и занемаривање елементарне пристојности зарад постизања политичког циља оцењује као „најодважније“ и „најчасније“ понашање.
У току предизборне кампање, Трамп је деловао заобилазећи мејнстрим медије, окупљајући на митинзима хиљаде и хиљаде људи и штрикајући твитове. И, без обзира на то како се односите према исказима Великог Доналда, мора се признати да је његов твит постао један од главних медија САД. Мислим да ће се овај феномен анализирати још годинама.
Пошто је постао шеф државе, Трамп се није одрекао директних канала комуникације са бирачима и наставио је да разоткрива либералне медије називајући их „фејк новостима“, а оне који у њима раде „најнечаснијим људима“.
Крајем 2017. су америчка средства масовног информисања дигла узбуну. Не, нису се уплашила репресија (мада су у полемичком набоју предвиђање). Појавио се дискурс о штетности саме тезе о „фејк новостима“.
Навешћу речи Кристин Аманпур: „Ово је заиста веома озбиљно. И ово треба зауставити. Зато што ово не само да подрива нашу безбедност, већ и поверење према демократији, према нашој борби против корупције у читавом свету, подрива легитимитет нашег поретка, светског поретка у целини“.
Већа отвореност из уста представника либералних медија није могла да се очекује!
Разоткривање и аутодемаскирање америчких и генерално западних медија – то је, може се рећи, један од најзначајнијих резултата прве године председничког мандата Доналда Трампа. Морални ауторитет големе медијске машине – најважнијег механизма меке моћи Запада – већ је поткопан. Подривен је и на међународном нивоу.
Међутим, ако не говоримо о „демократији“ у поимању Кристин Аманпур, већ о америчкој демократији као таквој, онда је она пре жива него мртва.
То што је Трамп био изабран и његова, чак и минимална, достигнућа у сфери законодавства показала су да систем може ефикасно да се супротставља бирачима, али да то супротстављање има границе.
Када је већ постао председник, Велики Доналд је на својој кожи осетио много већи притисак система него док је био кандидат-бунтовник. У интервјуу агенцији Ројтерс, у априлу 2017., Трамп је признао да је потценио сложеност посла председника.
Овде се не ради о томе да је дилетант „напокон“ схватио да велика политика захтева не мање професионализма од бизниса, и да бивши бизнисмен (или генерал, као што је био Двајт Ајзенхауер, или глумац, као што је био Роналд Реган) не може да управља државом.
Политичар, према мом мишљењу, мора да буде дилетант. „Професионализам“ у политици води ка технократском диктату.
Много лоших ствари у свету догодило се управо кривицом „професионалаца“ који су „знали како треба“. Управо они чине ону „вашингтонску мочвару“ коју Трампови бирачи нису више желели да трпе и коју 45. председник САД обећао да ће исушити.
Проблем је у томе што су бирократе, лобисти и руководство обавештајних служби, дакле они који се зову дубока држава, пружили новом газди Беле куће незапамћени отпор.
Огромна је заслуга Доналда Трампа што су сви ти „драги људи“ након деценија успешних игара из сенке били принуђени да покажу свету своје право лице.
Ако послушамо конгресмене-староседеоце из обе партије и либералне стручњаке, они ће тек „после Трампа“ (није битно да ли ће то бити 2019, 2021. или 2025.) моћи да се врате свом „нормалном животу“ и бизнису, да наставе да живе као и обично.
Али, они мешају жеље и реалност. „Будућност после Трампа“ неће бити тако милостива према „вашингтонској мочвари“, чак и ако она надживи несистемског председника.
Истина је да Велики Доналд није засад постигао велики успех у трансформисању америчке политике. Шта више, он је неколико пута био принуђен да иде на тактичка попуштања. Али је ипак сломио нешто веома битно у америчком механизму што су били брижљиво наштимовали интервенционисти неоконзервативци и либерали.
Либерал-глобализам се више не схвата као датост.
Чак и ако то остане једино Трампово достигнуће, то је већ успех. Слажем се са Роном Макденијелом: историјски успех.
А то је само прва година! Можда управо због тога толико желе да уклоне несистемског вођу из Беле куће и једну за другом лансирају несувисле оптужбе против њега?
Мада, било би неправедно описивати рад Доналда Трампа на месту председника САД-а само као демонтажу (или покушај демонтаже) старог система.
Један од главних плусева који 45. председник може слободно да стави на свој рачун јесте оздрављење економије.
Предлог новог закона о пореској реформи (делимично компромисан и половичан) био је прихваћен тек крајем године и почеће да даје резултате 2018. Али, и без било каквих продора у сфери законодавства Трамп је успео да америчкој индустрији да поприличан импулс.
У првој години у Белој кући, укинуо је преко две стотине (!) подзаконских аката које су доносили његови претходници, уклањајући тако административне баријере, олакшавајући економску делатност и укидајући ограничења постављена у име заустављања „глобалних промена климе“.
Трамп је такође започео – за сада без подршке Конгреса САД-политику заштите америчког радника и произвођача. Свима који су планирали да америчку производњу изнесу ван граница Сједињених Држава – како би после те производе увозили у земљу – обећао је да ће им „бити весело“.
У исто време је започео националну кампању „произведено у САД“ и обећао локалним предузетницима третман „најповлашћеније нације“.
Није се дуго чекало на резултате. У америчку привреду – у њен реални сектор – поново су кренула улагања. БДП је почео да расте оним темпом који су у предизборној кампањи многи називали „немогућим“ и „бајковитим“.
Одмах је неколико највећих корпорација почело да гради и проширују производњу на територији САД.
Отворена су преко два милиона радних места, при чему око 200 хиљада у индустрији Средњег Запада, регији која протекле две деценије није видела ништа осим затварања производње и пропадања.
Ниво незапослености у САД данас је минимални у протеклих 17 година.
Читав економски раст у САД у 2017. заснивао се само на очекивањима и укидању бирократских препрека. То је феноменалан резултат.
Спољна политика и даље представља главни камен спотицања Доналда Трампа.
За Русију је, разуме се, најнепријатније што није успео да одржи предизборно обећање да ће побољшати односе са Москвом.
Русија је Трампов системски проблем.
„Руски случај“ су измислили његови непријатељи не само као предлог за почетак процедуре импичмента. Разлог није могао бити ни ирански, ни севернокорејански, ни кинески или катарски.
Није случајно баш руски.
Обуздавање Русије је покретачка снага финансијско-политичке машинерије Вашингтона. Управо „стара добра“ конфронтација са Кремљом омогућава читавој класи политичара, лобиста и бирократа да се држи на површини. Зато они неће тек тако да се одрекну „хладног рата“.
Исушивање „вашингтонске мочваре“ и побољшање руско-америчких односа нису једнаки задаци, али су директно међусобно повезани. Једно без другог не иде.
Дмитриј Дробњицкиј
Превела: Марија Билбија
Извор: fakti.org
