Области интересовања Часлава Копривице су историја философије, философска херменеутика, историја идеја, философија културе, социјална онтологија и политичка теорија. Редовни је професор философије на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, и један од оснивача Покрета за одбрану Косова и Метохије. Са нашим угледним философом разговарали смо о светско – историјским околностима које се могу читати из рата који се сада води на просторима Украјине.
„Украјина“, то је опсежни, дугорочни антируски пројекат, који су међусобно наслеђивале од других западњачке империје – када год би предузимали походе против Руса: Пољаци – Швеђани – Аустријанци/Аустроугари – (њемачки) Други рајх/ Трећи рајх – англоамероцентрични НАТО.
Када је једном Курија изњедрила антируски образац унијатског „украјинства“, ниједна антируска сила послије тога није морала много да се труди око његовог разумијевања или реконструкције, већ су га преузимали у мање-више готовој форми, а они који су почели да се колективноемотивно одазивају на „украјинство“, у својој идентитетској фрустрираности, недовршености и „малољетности“, били су спремани да служе свакоме ко би им својом русофобијом „дао наду“; тако је било, тако је и данас.
Укратко, „украјинска“ Антирусија грађена је најмање четири и по стољећа, и она, сразмјерно својој идентитетској фаличности, због које се и заснива русомрзјем, показује невјероватну гипкост и прилагодљивост актуалним идеолошким контекстима. Наиме, прву „Украјину“ су конструисали римокатолици, да би је затим „преузели“ бечко-берлински милитаристи. Послије њиховог слома границе јој дају бољшевици, за вријеме Другог свјетског рата на дјелу је „срдачна антанта“ између њемачког и украјинског нацизма, да би данас читав „либерално-демократски“ Запад – што је криптоним англо-америчког геополитичког милитаризма – солидарно и једнодушно стајао на бранику тековина римокатоличког прозелитизма, Drang–nach–Osten-идеологије, бољшевизма и, најпослије, нацизма. Ове необична прилагодљивост промјенљивостима владајућих идеолошких парадигми – и „украјинства“ и његових западњачких покровитеља – тешко да може бити другачије објашњива до постојаном црвеном линијом која их, уз све њихове разлике, у овом случају спаја у континуитет: русо-ортодоксофобија.