Биографија Јована Катића није нешто чиме би требао да се поноси. Не, биографија Јована Катића је нешто чиме би требала да се поноси Србија и њен верујући свет, а низ његових достигнућа управо је мера онога што би елита требала да буде. Као један од најбољих ученика Богословије својевремено, послат је у Русију на научно усавршавање, где је оставио такав траг да је завредио орден РПЦ и постао близак пријатељ владикама у које и сам председник Руске федерације има највише поверење.
По повратку у земљу, практично је мисионарски ширио знање у оквиру Министарства унутрашњих послова, да би се потом запослио на Богословији где је иза себе оставио 16 ишколованих генерација без иједне мрље. Ту се делокруг његовог рада не завршава, имајући у виду да је радо виђен предавач у Бечу и другим метрополома, где његово име привлачи велику пажњу. Мало би било простора да до краја набројимо листу му достигнућа – а, и чему, када је део црквених власти одлучио да је такав човек и стручњак на Богословији: сувишан.
Ваш прогон са Богословије дошао је неочекивано не само за ученике и колеге, као и оне упућене у прилике, већ и за верујући свет уопште….
-Пошто сам васпитан у православном духу и пошто то упркос силним искушењима нисам заборавио, морам рећи да сам делом и срећан због овео одлуке. Срећан пре свега јер је мој прогон, не постоји друга и блажа реч, премда постоје оштрије које ћу овом приликом избећи, заиста помогао неким људима. Мислим да је то била цена коју је нова управа Богословије морала да плати како би се устоличила и добила кредите код оних који су почели да се понашају као власници живота, смрти и свега између тога. Са друге стране, нисам међутим срећан да је институција која вековима постоји као симбол духовног просвећења и уздизања, преко ноћи постала друго име за закулисане и ниске радње, додворавање као принцип и стављање интереса испред истине. Нисам срећан да у институцији која је увек тражила најбоље, сада за њих нема места, да одговорне мењају послушни, успешне покорни, а да се уместо вере љубе скути. Као да са појединцима почиње нова, накарадна историја, као да је један отуђени, али моћни део Цркве, који је деценијама био под ударом комунизма, попримио неке комунистичке репресивне методе и схватања.
Има ли у свему томе утицај и репутација и живот вашег оца, познатог свештеника Теодора Катића?
-Мој отац је цео свој живот дао не само вери и цркви, већ ономе што би она требала заиста да буде: зато и данас, годинама после његове смрти, без лажне скромности , постоје на стотине или хиљаде људи који поштују оно шта је радио,пре свега како је радио, а радио је поштено и оно што је урадио, а није урадио мало, било да је помоћ верницима или подизање угледа СПЦ. Истовремено, као такав, неспреман на труле компромисе, закулисане радње и фракционашење, свестан да је део црквене, а не интересне организације, многима је био трн у оку, али им је остао недодирљив и недокучив.Њега у овоземаљском животу више нема, али мржња према њему није прошла у тим структурама: по старој пракси, ако је он недоступан за нападе, његов син није. Освета је чудна и нехришћанска особина, али не треба да чуди од оних којима је мантија само параван.
Ви ипак верујете да су разлози још дубљи?
-У Цркви постоје одређене структуре које желе да су моћне и успевају у томе и одређене структуре које желе да су крепке и успевају у томе. Наизглед, и они и ми смо победници, свако у својој категорији. Међутим, када се ради о световним питањима, онда је јасно не само ко је “горе”, а ко “доле”, већ и да опијањени од силне и неугрозиве моћи, морају отклонити сваку препреку, колико год она безначајна била.Ако постоји истина која није њихова истина, или ако постоји мисао и појединац који их подсећа на праву Истину којој су се заклели, такав мора бити уклоњен и прецртан. То је мој грех и отуд мета на мени. Истина, могао сам и другачије, могао сам бити део тог кола, да сам хтео. Само, знате, ја мислим да се компромиси могу правити, рецимо, у политици или банкарству или спорту, али у овом часном позиву који сам обављао, а обављам га и даље јер он није пуки посао који се може укинути декретом, места за тако нешто нема и не сме бити, иначе би пљунули на векове историје.Некоме је то принцип, а некоме то није проблем. Инквизиторски приступ према мени није, дакле, само лична освета, него и порука свим онима који одбијају да у нечему погрешном види све исправно.
У решењу о отказу наводи се, међутим, да нисте баш савесно обављали свој посао…
-У решењу су могли навести шта год су хтели, свесни да ствари функционишу по принципу кадија те суди, кадија те тужи, а нико не сме ни да се успротиви, јер је таква атмосфера направљена. Њима решење као решење није требало, као што ни комисија није била комисија: све је то била једна ујдурма, чисто да би своју личну освету и инквизицију покрили једним папиром. И то је био гест добре воље, јер су убеђени у својој обести да им ни тај папир не треба,али ето, нека га буде…. О томе како сам ја радио, могу да сведоче генерације и генерације ученика, часне колеге, целокупна упућена јавност – баш зато мирно спавам. Тужно је да је и миран сан постао луксуз појединцима, али се очигледно компензује на друге начине. Иначе, колико су им закључци и докази у том смешном процесу јаки, показује и чињеница да су ме убеђивали да сам поднесем оставку. Нису они хтели мене да заштите од мучног процеса, већ себе од подсмеха због низа лажи и бесмислених теза објављених у том решењу.
Зашто избегавате да употребљавате конкретна имена?
– Прво, јер етикетирање није мој манир, за разлику од оних који су мене етикетирали без основа, доказа и права. Друго, јер се имена знају и препознају, у тој сулудој моћи ни не труде се да их сакрију. И, коначно, јер не желим лични рат нити афере и проблеме унутар Цркве, као верујући човек радим и борим се за потпуно супротно. Од тога колико ће та имена радити, шта и још битније колико ће им бити дозвољено да раде шта хоће, бојим се не зависи само моја судбина, то је можда и најмање битно питање, већ зависи будућност институције којој Срби највише верују: СПЦ-а.
Томо Ловрековић
