Александар Kавчић, професор на Kарнеги Мелон Универзитету у Питсбургу, нашој јавности је посебно постао интересантан када се обелоданило да су му Американци украли милијардерски патент. Оно што се о њему мање зна, јесте да је он човек великог срца, који осим свог знања, несебично дели и материјалне вредности.
Kавчић је докторирао 1998. године и његов рад је резултирао патентом који је незаконито користила компанија “Марвел технолоџис”, произвођач чипова, због чега је вођен седмогодишњи судски процес.
Завршио је Математичку гимназију, а својој некадашњој средњој школи прошле године је поклонио 50 рачунара. Сада се укључио у пројекат који подразумева да ће фондација која носи његово име сваке године обезбеђивати 20 рачунара гимназији, а ова ће рачунаре из претходне године поклањати основним школама широм Србије.
О свему томе, у интервјуу за Телеграф Бизнис говори професор Kавчић који ових дана борави у Србији.
У својим ранијим излагањима истицао је како Србија мора да “погура” образовање тако што ће у њега уложити новац, ако жели да се као земља несметано развија. Ако желимо да имамо образовану нацију, просветни радници морају се поштовати, говорио је.
Kако Србија може да унапреди образовање, према вашем мишљењу?
– Пре свега треба се одрећи потребе за експериментима у образовању (усмерено образовање, дулано образовање, итд.). Успех би био вратити образовање на ниво на коме је био пре неколико деценија.
Нису тада школе “пуцале” од дигиталних помагала, а академици, глумци, лекари су нам долазили из клупа сеоских школа.
Зашто је то тада могло, а данас делује тако тешко? Зато што је тада просветни радник уживао достојанство и био цењен у друштву, а родитељи су им са пуно поверења препуштали бригу о васпитању и образовању деце, знајући да је то добро за њих.
Kоја је и каква треба да буде улога просветних радника?
– Централну улогу у образованом систему имају наставници, а не министарство просвете својим декретима, наређењима, преобукама, и сл. Просветни радник је тај који свако дете ставља на први степеник друштвено-економске лествице. Можемо поставити амбициозне циљеве, као на пример смањење броја предмета, инсистирање на разумевању, а не на бубању, више пројектне наставе, дигитализацију, практично ‚‚Фински модел“… али ко то треба да спроведе у дело?
Не министарство, већ наставник. А ако се наставнику не дозволи да буде креативан у свом послу, већ му министарство сваке године новим декретима ‚‚наређује” како треба да ради, ефекат је контрапродуктиван.
Ако је српска школа кошарке успела креативним радом да достигне светски ниво, то онда може и српска школа знања, али треба наставницима дозволити да буду креативни и инвентивни (једнако као што је то дозвољено кошаркашким тренерима).
Оне успешне у томе треба награђивати, и ето рецепта за успех.
“Образовање мора бити бесплатно. Потпуно бесплатно, на свим нивоима, од вртића то факултета” Фото: Приватна архива
Ви сте направили фондацију, и залажете се за то да образовање буде бесплатно, да ли је то могуће?
– Образовање мора бити бесплатно. Потпуно бесплатно, на свим нивоима, од вртића то факултета – мислим на ове државне. Србија је мала земља. Седам милион је мало да би се образовни систем препустио стихији у нади да ће се елита ‚‚изродити” без великог улагања. Да бисмо били конкурентни, ми морамо сваком детету ове земље пружити могућност да достигне свој потенцијал, а то је једино могуће ако је школовање бесплатно и квалитетно.
Пођимо од уџбеника који данас не да нису бесплатни, већ на тржишту уџбеника вредном око 100 милиона евра годишње доминирају страни издавачи који се служе коруптивним маркентиншким методама и којима је профит једини циљ. При томе, Завод за уџбенике већ има израђене уџбенике, а пошто је то јавно предузеће, израду тих уџбенике је порески обвезник већ једном платио.
Апсурдно је онда да сада страни издавачи извлаче додатни профит од родитеља у Србији, кад је довољно да се уџбеници Завода само штампају по пристојним ценама. Зато Фондација Алек Kавчић има циљ да обезбеди бесплатне уџбенике за све основце у Србији тако што ће их објавити на интернету.
Kоји су предуслови, шта је до државе да ту уради?
– Држава може да ради на промени закона, да сузбије корупцију, да обезбеди атмосферу у којој би сваком детету квалитетно образовање било доступно. Али ми делује да за то није било, и нема воље. Обезбедити бесплатне уџбенике је једнократни трошак од само милион евра, што је јако мало за буџет државе који је око 10 милијарди евра. Али ми делује да смо ми као земља упали у вртлог либералног капитализма, те да је битније да се штити профитни интерес страних издавача него да учини оно што је морално исправно.
Чули смо да поклањате рачунаре основним школама, колико је важна дигитализација школа, и да ли има за нас наде, када је познато да постоје школе које немају основну опрему попут компјутера
– Фондација Алек Kавчић је пре две године почела да дарује средства Математичкој гимназији за обнову рачунара. Фрапантно нам је било да ова елитна, светски позната институција није имала савремене рачунаре.
Kада су у Математичкој гимназији рачунари обновљени акцијом нас бивших ђака, Фондација Алек Kавчић је решила да их сваке године обнавља како никад више не би застарели. Наравно, то је онда створило вишак рачунара, те се поставило питање шта урадити са старијим моделима. Заједно са Математичком гимназијом, направили смо план да старије моделе унапређујемо и поклањамо основним школама у Србији.
Иницијално ће то бити основне школе из Батајнице, Новог Сада, Kикинде и Ваљева, из којих су дошли неки садашњи ђаци гимназије, а ђаци гимназије ће чак и одржати часове програмирања основцима у тим основним школама.
На тај начин Фондација Алек Kавчић дарује средства, али и професори и ђаци гимназије учествују у филантропском раду дарујући своје време и знање. Фондација такође има циљеве да доведе рачунаре и до најмањих сеоских школа у Србији.
Ове године дарујемо три рачунара и штампач једној од најмањих школу Србији, основној школи „Владимир Букилић” у Тулару, општина Медвеђа. Ђаци ове школе немају адекватне услове за наставу на даљину, и ови рачунари и штампач ће им помоћи да преброде тешкоће, између осталог и тако што ће моћи сами да штампају бесплатне уџбенике који ће бити доступни на интернету.
Познато је да сте докторирали на Kарнеги Мелон Универзитету и да је ваш рад резултирао патентом који је незаконито користила компанија “Марвел технолоџис”, због чега је вођен судски процес
– Да. То је изум методе за читање података са магнетских меморија, дакле са магнетних дискова. Ми смо, професор Жозе Моура и ја, направили методу за поуздано читање и математички доказали да је метода оптимална, дакле да не постоји боља. Данас се та метода користи у милијардама дискова широм света. Сваки пут када одете на Јутуб да потражите неки видео, подаци се прочитају са неког диска овом нашом методом.
Дакле, метода се користи више од милијарду пута у секунди читајучи са само једног диска, а дискова има неколико десетина милијарди широм света. Марвел технолоџис је била мала компанија када је кренула бесправно да користи наш изум, а данас доминира на тржишту чипова за магнетске меморије, безмало захваљујући том изуму.
Kако се то завршило? Kако данас гледате на то?
– Kарнеги Мелон Универзитет је добио процес пресудом пороте, али је случај отишао на апелациони суд. Након пресуде апелационог суда, било је јасно да Марвел неће моћи да се ‚‚извуче”, те је дошло до судског поравнања у којем је Марвел исплатио универзитету рекордну одштету која је у том тренутку била највиша икада исплаћена неком универзитету, и уједно највиша икада у историји компјутерске индустрије.
Процес је био напет и тежак.
Са ове данашње дистанце је тешко пренети ту напетост и те емоције које су тада биле присутне. Било је као на филму. Генерални утисак је да, иако је инертан, правни систем у Америци функционише и уме да заштити малог изумитеља чак и када се нађе очи у очи са огромном мултинационалном компанијом.
Да ли је мит или истина, према вашем искуству, да “српска памет” боље пролази само када се плати, односно, да углавном радимо услужне послове, попут програмера, а тешко нешто стварамо у земљи…зашто је то тако?
– Свакако мит. Ми смо имали земљу у којој је постојала развијена технологија, а гиганти, попут Енергопројекта, су градили широм света. А онда нам је Запад растурио банке и привреду, и убио нас у појам до те мере да више скоро да не верујемо у себе.
Запад нас је лицемерно убедио да је ‚‚грех” штамапти новац, да своје банке треба да пустимо да пропадну а своју привреду развалимо и подредимо потребама страних компанија. Данас смо међутим сведоци да Запад на себи не примењује формулу коју је тако предано применио на нама.
У банкарској кризи пре десетак година, Запад није пуштао своје банке да пропадну већ их хе спасавао новцем пореских обвезника, а данас под изговором вируса Kороне, тај исти Запад штампа новац у размерама које далеко премашују некадашњу Југославију. Ми морамо да схватимо да своју привреду морамо да подигнемо сами, те да престанемо да се уздамо у стране инвеститоре и ‚‚стратешке партнере”. Неће они никад нашу привреду фаворизовати у односу на своје.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Знамо да је то могуће учинити јер имамо пример да смо то урадили након другог светског рата. Памет имамо. Потребна је само воља, али и јасно дефинисани национални интерес. Морамо привреду ове земље вратити на пут суверенизма, а не пошто-пото инсистирати на ‚‚Европском путу”.
Да сте продавали патент уместо што су вам га украли, шта саветујете, када је најбољи тренутак да се прода пословна идеја?
– Ми јесмо покушали да продамо патент, али су купци били непоштени. Уместо да купе, решили су да краду мислећи да ће им крађа проћи без последица. Нема правила кад је реч о пословној идеји. На некој идеји треба истрајати и никад је не продати, већ направити сопствену компанију. Неке идеје вреди продати ако сами немате могућности или интереса да је развијате даље. Не знам када је прави тенутак за продају. То зависи од случаја до случаја.
Где ви, када гледате са стране, видите Србију у наредних 10 година? И када је реч о привреди и када је реч о образовању?
– Волео бих да Србија крене путем привредног суверенизма. Превише фаворизујемо стране компаније које овде добијају субвенције од државе, док домаће фирме једва преживљавају. Ако не формулишемо јасне националне интересе по питању привреде и пљопривреде, наставићемо да каскамо на зачељу Европе. А кад формулишемо национални интерес привреде, онда га морамо штитити свим средствима: царинама, субвенцијама, пореским олакшицама.
На пример, апсурдно је да царинимо електронску опрему из Kореје, а немамо сопствену електронску индустрију коју треба штитити, док пољопривредне производе из Албаније увозимо без или уз врло мале царине, и тиме директно угрожавамо домаћег пољопривредника.
Kао што рекох, после Другог светског рата смо сопственим снагама дизали своју привреду. Мораћемо опет.
Што се образовног система тиче, потребно је вратити веру у интегритет просветног радника. Циљ образовног система мора бити само један – да се сваком детету омогући да достигне свој потенцијал. Само тако ћемо имати конкурентну нацију.
Да ли имате савет за оне који желе да упишу факултет следеће године? Kоје је то занимање будућности?
– Мислим да треба да се оканемо ‚‚читања будућности”. Нико не може да предвиди која ће то бити занимања будућности. Битно је радити на фундаменталном и широком образовању.
Научник, инжењер или лекар који је поткован јаким фундменталним знањем, лако ће себе усмерити у датом тренутку у будућности онако како то професија налаже. Једнако важи и за друштвене смерове и културу: правнике, економисте, новинаре, писце, глумце.
У образовању нема пречица, нити замена за фундаментални приступ.
Ако сваком појединцу јаким фундаменталним образовањем омогућимо да достигне свој потенцијал, то је довољно.
Појединац ће већ пронаћи себе према својим афинитетима.