Откриће које руши досадашњу представу о случају корупције у ЕПС-у, открива и улогу тужитељке Бојане Савовић, за коју се у јавности градила слика борца против корупције, док документи сада показују нешто сасвим супротно.

Извештај Вишег јавног тужилаштва, у који су медији имали увид, шаље јасну поруку – Савовић није утврђивала штету за ЕПС, није установила да је компанија оштећена, а своју улогу у целом предмету приказивала је као много већу него што је заиста била. Иронија је у томе што она сада, месецима касније, у јавности говори о открићу штете од 7,5 милиона евра, коју првобитно није ни констатовала као релевантну.

Чињенице говоре да је управо ЕПС поднео кривичну пријаву за злоупотребе у изградњи индустријског колосека у Костолцу, и то још 2019. године. Тужилаштво за организовани криминал, које је првобитно било задужено за овај предмет, проценило је да случај треба препустити Посебном одељењу за сузбијање корупције у Београду, где га је 2021. преузела Бојана Савовић.

Документи откривају да је већ на првим састанцима са полицијом Савовић констатовала да нема елемената за кривично дело, јер, како је навела, одговорна лица у ЕПС-у нису имала намеру да злоупотребе положај, већ су поступала како би избегла штету. Касније, у више наврата, она је сама игнорисала доказе, пребацила предмет на новог тужиоца, а након што је добила извештаје полиције, и даље није предузимала конкретне кораке.

Ово све баца потпуно ново светло на случај. Савовић је све време представљана као хероина борбе против корупције, док су је медији уздизали у небеса због њеног сукоба са вишим јавним тужиоцем. Међутим, овај извештај показује да није била вођа истраге, није покренула хапшења, а у више наврата је чак одуговлачила процесе који су могли убрзати цео поступак.

Када је случај напокон доведен до фазе хапшења, тек тада је укључена прва заменица ВЈТ, која је, за разлику од Савовић, јасно дефинисала штету и дала налог за даље поступање. Ово је још један доказ да је читава медијска конструкција о „храброј тужитељки“ била искључиво у функцији политичке борбе и урушавања институција.

Најапсурдније у читавој причи је да је Савовић, након што је пресељена у друго одељење истог тужилаштва, изашла у медије тврдећи да су јој “везане руке” и да је њен премештај био последица истраге коју је водила. Истина је, међутим, да је њен рад био испуњен пропустима и да је Више јавно тужилаштво морало да интервенише како би се предмет привео крају.

Јавност која прати овај случај мора да се запита – ко и зашто креира лажне хероје и ко има интерес да кроз медијске конструкције подрива поверење у институције? Овај извештај даје један одговор: у питању је борба за контролу правосуђа, где појединци са јасним политичким везама покушавају да свој нерад и неспособност представе као херојски чин.

И док се неки медији још увек труде да Савовић прикажу као жртву, документи показују нешто друго – она је све време водила неодређену истрагу, занемаривала кључне доказе, а сада покушава да се хвали резултатима које није ни постигла. Ово није први, а вероватно ни последњи пут да се у Србији праве фиктивни борци против корупције, док се права истина крије од очију јавности.

Софија Марић / Васељенска