У овим крајевима никад није мањкало разних ухода, шпијуна, доушника, свега онога што би се уљудно назвало „политичким повереницима“. Тако је било и током целог 19. века. Србијом и Београдом шпартали су, још од времена Првог српског устанка, аустријски, турски, француски, енглески шпијуни. Није била реткост да неко буде и двоструки, па и троструки агент. Намножило се разних „путника“ из европских земаља, који су цуњали около, пажљиво гледали и слушали, стално нешто црткали и записивали. Већину су били официри у својим земљама, док би се овде издавали за наивне путописце, који су, јел`те, некако врло вешто цртали топографске и сваке друге карте, прикупљали податке о војсци, народу и свему осталом. Све до живота и делања“пресветлога кнеза“.
Онда се и сам кнез Милош Обреновић досетио да може да искористи та страна искуства. Посебно што домаћег кадра вољног да скупља безбедносне податке никад није мањкало. По Београду су се растрчали нови повереници, овај пут кнежеви, који су слали детаљне извештаје о свим могућим и немогућим догађањима и појавама у вароши, месним Турцима, а посебну пажњу обраћали су на такозване политичке смутљивце и непријатеље српског кнеза. Сви прикупљени подаци сливали су се Милошу, да зна шта му ко мисли.
Тако је већ током прве владавине (1817–1839) честити кнез основао један нарочит чиновнички положај: тајни полицајац. Он је био задужен искључиво за праћење рада кнежевих непријатеља по Београду и Земуну. А то праћење значило је читање писама и сваке друге преписке, као и проверу кретања оних који би се дрзнули да нешто роваре против кнеза.
Одељење за поверљиве цељи
Сем што је наследио оца на челу Србије, Михаило Обреновић преузео је и његове замисли о раду с „државним непријатељима“. Тада су се у Београду нашле све врховне државне и верске установе, на челу са кнезом. За његову личну безбедност и заштиту одговарао је главом управитељ вароши, као највиши полицијски званичник на подручју престонице. За време друге владавине кнеза Михаила (1860–1868), овај посао обављао је Никола Христић. Искусни бирократа је врло брзо организовао сопствену тајну полицију. Мрежа се састојала од незваничних доушника, слугу и слушкиња по домовима београдске више класе. А како слуга чује разне ствари, то све запамти и јави где треба. А Христић само складишти податке, све док му неко не нагази на жуљ. Онда испливају подаци које је нека слушкиња негдее чула, видела, а није смела. Сасвим случајно, наравно. Чак је и аустријски дипломата Бењамин Калај, иначе и сам шпијун од формата, усхићено изјавио да Христић „води унутрашње послове гвозденом руком и створио је задивљујући систем шпијунаже“.
За време Михаиловог наследника Милана тајне мреже доушника су процветале. Чим се 1872. године прогласио пунолетним, он је схватио да нема превише поверења у делотворност и оданост званичног полицијског апарата. И, шта ће друго, него да организује своје службе. Тако се све удваја, па у неком тренутку у Београду ради неколико засебних система надзора. То је довело до тога да Јован Авакумовић, управитељ вароши, личност званично задужена за заштиту српског кнеза, буде врло непријатно изненађен чињеницом да у Београду већ дуже времена постоје некакви тајни агенти у служби младог кнеза.
Ови су оперисали тако тајно и независно од такозване обичне полиције, да је Авакумовић за то сазнао тек када је неко од Миланових агената дошао у сукоб са редовном полицијом и одмах се позвао на своја овлашћења, Авакумовићеви пандури су се повукли, али су известили надређене. Кнезу Милану као да ово није било довољно, па је током целе владавине стварао неколико мрежа повереника, комбинујући њихова сазнања са оним добијеним од регуларне српске полиције. Биће да се највише плашио Охране, тајне полиције Русије која није нимало благонаклоно гледала на Миланово очијукање са Аустријом и само се спремала да му направи неку зврчку. Како су се у томе доказали небројено пута, то је Милан умножио свој обавештајни и контраобавештајни апарат.
Кад је, тада већ краљ, Милан одступио са престола 1889. године, настало је и мало затишје у раду дворске полиције. Није потрајало, пошто се бивши краљ вратио у Србију 1894. године. Заједно са сином, краљем Александром, наставио је да обнавља апарат. На самом крају 19. века долази до нечег невиђеног. После Ивањданског атентата 1899. године, режим, који је до тада деценијама порицао постојање било каквих шпијуна, личне обавештајне службе и сличних дивота, по први пут долази до обзнањивања постојања тајне полиције. Те 1899. године основано је „Одељење за поверљиве цељи“ при Министарству унутрашњих дела. За разлику од уобичајене праксе, ово је обзнањено на сва звона, у покушају да се политичка јавност мало смири. Веровало се да ће противници поретка мало да се замисле пре него што почну да роваре, кад већ поуздано знају да постоје тајни полицијски агенти који ће пратити и `апсити сваког ко ради против династије. По природи ствари, на челу је стајао министар, тада Ђорђе Генчић, касније један од вођа завере знане као Мајски преврат, 29. маја 1903. године.
Правила о тајној полицији
За дивно чудо, овај оглед није потрајао. Одељење је угашено већ средином наредне године. Кад је Александар Обреновић објавио да ће за супругу узети бившу дворску даму Драгу Машин, пала је влада др Владана Ђорђевића. Са њом и „Одељење за поверљиве цељи“. А како се коло среће окреће, то су убрзо после овог обрта за главне противнике режима оглашени сам Ђорђевић, Генчић и други. Друштванце означено као ватрене присташе бившег краља Милана Обреновића, који се није слагао са синовљевом одлуком. Зато је Александар схватио да је крајње неопходно да створи сопствену мрежу тајних агената. Они очеви тешко да су могли да му сачувају главу, напротив. Врло радо би је видели на пању.
Тако је Управа вароши Београда добила поверљиви акт настао у канцеларији Министра унутрашњих дела септембра 1900. године. Предлагач је био сам министар Лазар Поповић, који је од судије у Смедереву, преко првостепеног судије за град Београд, стигао до председника преког суда за суђење атентаторима на краља Милана 1899. године, све по жељи двора. Значи, особа од великог поверења. Овај допис заправо је нацрт о оснивању, организацији и задацима посебних полицијских агената за подручје Београда. Главни задатак тог, новоуспостављеног, петог одељења Управе вароши, био би рад на спречавању противдинастичких појава и заштити безбедности краља и његовог дома. Другим речима, министар је хтео да бирократизује доушнике. А шта пише у том документу?
Акт под именом „Правила о тајној полицији“ писан је сувим полицијским речником. Агентима се додељује занимљиво име: потајници. Необично је то што су до тада у полицијском речнику потајницима називани ловци на уцењене хајдучке главе, односно лица која нису полицајци. Најчешће се радило о људима који би за новац прихватили обавезу да за награду пронађу и ликвидирају одређеног хајдука. Тај одметник би им углавном био комшија, рођак, понекад и кум. Ко ће кога, него свој свога? А и од нечег мора да се живи. Биће да је министар мислио да ту светлу традицију пренесе и у градску средину.
Шта раде они који не раде?
Тајна полиција била је под старешинством Управника вароши Београда. Он одређује и старешину, и то међу чиновницима Управе који се нарочито истичу приврженошћу поретку. Прописане су три класе потајника, и то са прилично добрим платама, од 1.000 до 2.000 динара. А ако би се агент нарочито истакао, добио би, по нахођењу управника, новчану награду.
Даље, стриктно је назначено да јавност никако не сме да сазна ко је потајник. Ако би се случајно сазнало, тај је летео из службе. А и у чему би била сврха тајног агента за кога сви знају?
ОБРЕНОВИЋИ НА МЕТИ
Обреновићи су често били на мети атентатора, па можда и са те стране може и да се разуме покретање тајне полиције. Против Милоша су се дизале буне, током прве владавине по једна на четири године. Михаило је страдао у атентату 29. маја 1868. године, приликом шетње Кошутњаком. Ипак,“рекордер“ је свакако Милан, који је током 1871. године два пута био на мети. Први покушај, познат као „Теразијска бомба“ десио се кад је кнез у кочијама пошао ка позоришту, а онда је одјекнула бомба укопана у близини старе Теразијске чесме. Како је била мале разорне моћи, по вароши је кренула прича да је то организовао Миливоје Петровић Блазнавац, један од намесника, а све како би младом кнезу доказао да не може да влада сам. Уследио је случај познат као „Смедеревски намештај“, када је Милан замало завршио претестерисан у пољском тоалету. Срећу, око и руку окушала је и Јелена Илка Марковић, удова пуковника Јеврема Марковића, стрељаног због учешћа у Тополској буни. Она је 11. октобра 1882. године пуцала на Милана у Саборној цркви, али је промашила. Бивши ватрогасац Ђура Кнежевић окушао се 24. јуна 1899. године у близини Калемегдана. Краљ Милан, тада командант стајаће војске, преживео је и овај покушај. За напад су оптужени радикали. Коначно, краљ Александар убијен је у Мајском преврату и тај 29. мај показао се кобан по Обреновиће, који су као династија престали да постоје.
Посебно је назначена главна дужност потајника, и то на неколико места, за сваки случај. Прва и основна, да прате и хватају све који су радили на преврату у земљи, или, не дај боже, противу краља. После тога, ако стигну, могу да `апсе и оне који ремете ред и мир у престоници, бунџије, а тек на крају, и то тек ако им баш буде пред носом, да предупреде злочине попут убиства, крађе, паљевине и друго томе подобно. Сем што морају да прате и хватају наречене, ваљало би и да сазнају јавно мишљење у граду.
Ту су и странци, који су сами по себи сумњиви, па има да се припази и на њихово бављење и кретање по хотелима и граду. Да би се то спровело у дело, сваки потајник мора да врбује особље тих хотела. Сви раде за све. Сумњиваца не мањка, па посебно мора да се припази шта раде коцкари, лопови, бивше затворске птичице, а посебно они „који се у престоници налазе, па немају никакво занимање, а лепо живе и доста троше“. Шта би друго неко такав могао да буде, осим шпијуна и противдржавног елемента?
Црни фондови
По том акту, потајник је имао да буде снабдевен картоном, на коме ће, уз својеручни потпис управника града, стајати да је ималац карте потајник, у служби управе вароши. А ако би је некоме показао, тај има да „сљедује његовом позиву“. Па нек` неко каже да је љубав према службеним легитимацијама настала у последњих неколико деценија. Додуше, пише и да се картон показује само у случају велике и важне потребе, али, како жив човек да се уздржи да у кафани не маше таквим овлашћењима?
Поред картона, у случају потребе, потајници са собом носе и револвер. Ово им обезбеђује Управа, а за одело нека се сналазе сами. А у тим оделима има да раде вешто, тајно, обазриво, да их нико не позна и не примети. Кад нешто нањуше, отпочињу потрагу, која не сме да се прекида све док се све исцрпно не извиди. И све да провере, па да јаве где треба. Управнику вароши, наравно. Ако се случајно деси да налете на неки злочин који ће се извршити или је већ извршен, потајницима је наређено да се не петљају, него да обавесте редовну полицију. Тек ако ови ништа не предузимају, потајник сме да се открије. Али и не мора. Има ко ће да се бави тим ситницама, као што су убиства.
Како непријатељски елементи никад не мирују, потајници могу да путују и ван Београда. Све уз плаћене путне трошкове. А ти путни трошкови, као и сви издаци, врше се без квите. Као у свим тајним делатностима, од кад је света и века, што мање рачуна и писаних трагова. Новац је обезбеђен из партије буџета за поверљиве полицијске трошкове. Што би се данас рекло, црни фондови.
С друге стране, како би се и издавали рачуни, када лица која ступе у службу потајничку губе свој идентитет? Право име и презиме биће познато само управнику вароши. Уместо имена, потписиваће се бројем, а тако ће се водити у свим списковима. Свакако, одређени су и услови за те људе-бројеве. Морају да буду српски поданици, писмени, врло доброг и непорочног владања, здрави душевно и телесно и, што је најважније, да врло добро познају Београд, његово друштво и сав јавни живот. Оданост краљу се подразумева.
Цео тај план био је лепо разрађен. Међутим, до оснивања одељења никад није дошло. Наставило се са употребом класичне тајне полиције, без формалних обележја, писаних трагова и било какве чврсте структуре. И то је потрајало све до краја режима Обреновића. После преврата 1903. године највећи број података везаних за доушнике је нестао. Они који су се докопали власти поплашили су се да се не открије и њихова уплетеност у рад повереничких мрежа, па су архиве углавном уништене. Ипак, претекао је овај веома занимљив документ, који је пре неколико година у Архиву Србије открио историчар Владимир Јовановић. Сјајно сведочанство да се кроз векове мало шта мења под капом небеском.
Приредио Немања Баћковић
