Збивања у ЕПС-у су показала како је пресудан људски фактор и колико је неопходно системско обезбеђивање кључних сектора на начин да се у највећој мери спречавају пропусти, што случајни, што плански
У зависности од њене свеукупне моћи, држави која их у већој мери поседује, природни ресурси могу бити благослов, или проклетство. Иако јој (потенцијална) снага умногоме зависи од тих ресурса, они нису довољни да би нека земља, имајући их, постала аутоматски снажна. Као што, са друге стране, ни ресурсна оскудација у некој држави не значи нужно да, упркос томе, она не може бити успешна и јака. Војна(и вољна), економска, финансијска, научна, мека моћ – све су то фактори који утичу на јачину и стабилност неке земље. Веома су важни географски положај и размере, демографија, историјско искуство, форма политичког система и уређења, као и оно што називамо политичком културом, колективним несвесним, духом народа, јер чврсто веровање заједнице у сопствене вредности и цивилизацију, јача отпорност државног и друштвеног организма, како на ударе споља, тако и на урушавање изнутра.
Једино самосвесна заједница ће умети да спозна врховну вредност суверености и трудити се да је негује и штити. У њу спада, поред отпора било каквој потчињености спољним факторима и сувереног доношења одлука, и посебно важно суверено управљање природним ресурсима, у складу са очувањем националних интереса, стратешко планирање у тој сфери, на начин да буде, колико год је то могуће, на ползу државе и народа. Ако земља, обдарена огромним природним потенцијалима, успе још и да створи и очува велики социјални капитал, друштво таквих људи који ће успети да све те компаративне предносги максимално искористе, онда су ту развојне могућности неограничене.
Благослов или проклетство?
Државе које успеју да укомбинују респектабилан људски капитал са поседовањем кључних ресурса, било да су у питању залихе нафте, гаса, уранијума, или ретких земних метала, литијума итд. – могу да закораче стазом снажног привредног, научног, војнобезбедносног развоја, али и геополитичке експанзије земље, а ти ресурси, који су свима на свету потребни, онда постају и њено моћно оружје за изграђивање јаке међународне позиције. Док су земље које (ис)користе своје ресурсе на најбољи начин, и којима (што је веома важно) они нису једини адут моћи, субјекти међународне политике, оне друге државе, које имају много ресурса, али премало свега осталог, готово по правилу постају тужни објекти светске геополитике и жртве огољене борбе за моћ различитих спољних актера, од држава до моћних мултинационалних компанија, чија реална моћ премашује и многе националне државе.
Тада, не само да им поседовање природних богатстава није благодат, већ им је велика опасност, јер се тражи да се потчине интересима моћних страних актера који желе све то да експлоатишу – милом или силом. Често су такве државе и региони жариште криза, онда када мете нису пристале да се покоре мирно, или ако су, према перцепцији нападача, одабрале неку другу, погрешну страну за сарадњу, односно ако су у одређеној сфери директна конкуренција спољном актеру који на њих атакује и желећи да их у тој сфери елиминише као конкурента.
Директна последица
Уколико се корумпиране, локал-компрадорске ,,елите” повинују вољи глобалних владара из сенке, у њиховим пропалим државама, оне живе на високој нози, док обичан народ једва саставља крај са крајем. Афрички континент је можда и најбољи пример на ком се показује како слабе земље препуне ресурса лако постају неоколонијалне жртве, у којима царују ратови, тероризам, екстремно сиромаштво, глад, болести, трговина људима, израбљивање деце за тежак рад, као и њихово одвођење у рат. Екстремни профит из тих земаља извлаче они који су хиљадама километара далеко, а делом од тога поткупљују оне који су им то омогућили, док обичном народу не остану скоро ни мрвице. Многе земље, богате енергентима, попут Либије, Ирака, страшно пате и постоје као целовите само на папиру, а распад тих, некада релативно стабилних, државних творевина, директна је последица спољне агресије.
Последњих месеци, а нарочито од почетка специјалне операције Русије у Украјини, посебно је проблематизовано глобално снабдевање природним гасом, чије су цене достигле рекордне нивое. Овај изузетно важан енергент, неопходан је, како у свакодневном животу обичних грађана, тако и за индустријски развој и привредни раст сваке иоле озбиљне земље. Државе са највећим залихама, а које су развиле способност експлоатације, у вишеструком су добитку – најпре, јер поседују оно што им је неопходно за сопствене потребе, а потом и тиме што преко продаје другим земљама овог енергента потребног читавој планети, стичу велику економску добит.
Од бизниса до геополитике
Уколико су, у контексту нашег увода са почетка текста, те земље још и геополитички потентне и амбициозне, онда испоруке гаса нису више само питање бизниса, и чисто економског интереса, већ постају и ствар (гео)политике, пројектовања утицаја, потенцијалних уцена и казни, свеобухватне и немилосрдне борбе конкурентских светских сила, где је гасни сегмент само један од многих преко којих се оне надмећу. Транзитне земље, али и све оне којих се одређени гасни пројекти тичу, постају озбиљно политичко бојно поље, у којима оваква питања постају потенцијални генератори великих друштвено-политичких и економских криза, уместо да буду фактори стабилизације и просперитета. Примери Бугарске и Јужног тока 2014. или Немачке и Северног тока 2 у актуелном тренутку, су и више него знаковити.
У том смислу однос политике и економије је крајње комплексан, и питање је шта је од та два база, а шта надградња, што подсећа на дилему је ли старија кокошка или јаје. Чини се да (гео)политика стоји као надређен(иј)а у тој релацији, али све крајње међусобно испреплетано, попут Ојлерових кругова. Поготово се у овим данима чини како политика глобално доминира, но ипак, без уважавања (гео)економских реалија, потези који се нпр. од стране политичког Запада тренутно вуку против Русије, врло лако се креаторима могу вратити као бумеранг и показати се као прављење рачуна без крчмара. Озбиљна (гео)политика, пак, мора избалансирано уважавати и економске и политичке факторе, јер свака стратегија која превише форсира једно, пропорционално занемаривши друго, не може дугорочно успети.
Frenemies
Ако бисмо то превели на терен наше позиције у овом тешком тренутку, јасно је да Србија мора вешто да балансира, водећи рачуна о реалностима свог геостратешког окружења, страшних притисака, економских интереса, али са друге стране и интереса заштите енергетске безбедности, као и очувања добрих односа са партнерским земљама – великим силама које су сталне чланице СБ УН и које подржавају наше виталне интересе у глобалној арени.
Заблуда је да, када је реч о Истоку, треба да мислимо да је све само у домену срца, јер итекако се и на тој страни ради и о нашим економским, политичким, енергетским, инфраструктурним, стратешким, безбедносним и осталим, крајње рационалним (и националним) интересима. Дакле, ка добрим односима са Истоком нас тера и разум, а не само срце, док кад је реч о западној страни разлози разума претежу над разлозима срца, услед добро познатих разлога из не тако давне прошлости, а добрим делом и због садашњости.
Иако емоције често не одлучују у политици, веома греши онај ко мисли да оне не играју никаву улогу. Историјско-културне споне, цивилизацијски аспект блискости са руским народом и Русијом, нису нешто што је занемарљиво. Они који то тек тако багателишу, или су површни, наивни, или су злонамерни. То су, такође, реалитети који су били, јесу и биће важни док је света и века у међународним односима. Што се тиче већ поменутог баланса политике и економије (срца и разума) у српској стратегији, јасно је да бисмо морали да водимо рачуна и осрцу, духу, као и о нашим прагматичним интересима, безбедности, о томе да не провоцирамо најмоћније на другој страни, оне са којима нисмо толико цивилизацијски блиски, али јесмо економски увезани, а безбедносно и потенцијално угрожени. Обзиром да су односи са политичким Западом ипак узнапредовали у односу на нека прошла времена, па смо у одређеним сегментима партнери, док смо остали непомирљиво удаљени када су у питању наши витални национални интереси – можда је најбољи опис тог специфичног односа изражен кроз њихову кованицу – frenemies.
Најгора варијанта
Један од кључних изазова у наредном периоду свакако ће нам бити питање енергетске безбедности, а посебно снабдевање нафтом и гасом. Засад успешно опстајемо између чекића и наковња, али многе ствари које овде живот значе не зависе од нас, већ превасходно од дужине трајања и резултатског исхода сукобљавања најмоћнијих светских актера. Идеално би било када бисмо могли, чак и у условима још жешће глобалне конфронтације, да балансирамо између Сциле и Харибде, да постанемо нека врста нове Швајцарске, што није немогуће, али опет ни то не зависи само од нас. Најгора варијанта је да према нама све стране примене логику „с нама или против нас“, па да доспемо, не дај Боже, у ситуацију као у тамном вилајету, у којој ћемо се кајати шта год да урадимо. Очување мира се заиста намеће као огроман изазов, као и друштвене и економске стабилности, укљућујући енергетску.
Што се енергетске ситуације тиче, неизвесност нас чека, како у погледу новог аранжмана и цене гаса, од 1. јуна, тако и око судбине тек заживелог Балканског тока, где је опет много тога изван наших моћи и зависи од глобалних актера, али и од суседних, регионалних актера, у смислу њиховог реаговања на притиске ових првих. Обзиром да живимо у турбулентним временима обновљеног директног надметања међу великим силама, питање гасовода на глобалном нивоу, које би у неким мирнијим околностима било превасходно у рационалнијем пословном домену – мада никада и потпуно одвојено од политике – сада све више прети да пређе у ирационалније воде, помешане са психо(пато)логијом, сујетом, метафизиком, па и (квази)религиозним сентиментима, ако знамо да многи ова светска сучељавања посматрају у есхатолошком кључу као борбу Добра и Зла, где свако за себе мисли да је добар, а да је зао онај други. У том смислу је приметно да су размишљања о Апокалипси и Последњим временима, као потенцијално реалној могућности, малтене постала уобичајена ствар у медијском животу.
Тамо где је много (гео)политике, ту је и прегршт двоструких стандарда, лицемерја, суровости великих спрам малих, неправде, претњи, уцена, логике „или са нама – или против нас“. Ривалитет који би свакако постојао у равни материјалног профита, поприма још и додатне димензије, па једно поље битке (попут енергетских пројеката) тако постаје истовремено поприште актера који се боре не само за новац, већ и за душу. Ако нека страна, примера ради, не може одређеним државама да понуди ништа повољно и изводљиво у домену економске или енергетске сарадње, онда бар може, водећи се геополитичком логиком, да саботира другу страну која има повољнију и оствариву, а заправо и једину понуду.
Зашто тону „токови“
У том кључу треба посматрати и сва збивања и опструкције око Северног тока 2, као и за нас много важнијег Турског – Балканског тока, али ваља се за наук присетити и не тако давног и неславног краха пројекта Јужни ток. Иако су код оваквих пројеката огромне бројке у игри, милијарде кубних метара гаса који треба некуд да п(р)отече и милијарде профита које неки треба да стекну – посреди је, најпре, сурова геополитика, а она је свакако довољно инклузивна да у себе обухвати и финансијски аспект целе приче.
Јер од геополитичких интереса, који су по правилу дугорочни, много теже се одустаје него од новца, па макар се радило и о баснословно великим цифрама. Поготово јер у данашњој казино-економији велики увек могу да се снађу за новац, било путем фиктивног задуживања, било кроз модел стварања електронског новца који никада са банковних рачуна не буде преточен у физички облик.
Јасна рачуница
Србија нема те привилегије какве имају глобални играчи. Нема ни енергенте у довољној мери да не би морала да се ослања на увоз. Осим држава које га у већој мери поседују, и оних које енергенте купују од њих, у том глобалном ланцу међузависности, посебно су важне транзитне земље, кроз које пролазе гасоводи и нафтоводи. Оне су, такође, по правилу и саме корисник тих енергената које протичу кроз њихову територију, али осим што себе енергетски обезбеђују, и сам транзит ка другим земљама им доноси додатне бенефите и приходе. У том смислу, јасна је рачуница, колико је за нас важно да опстане Балкански ток.
У данашње време, чини се и да је борба за све могуће обновљиве и необновљиве изворе енергије, интензивнија него икада пре. Тешко је разлучити у глобалној тзв. Зеленој агенди, шта је стварност, а шта фикција, колико је заиста реч о забринутости за планету, а колико о политичко-идеолошкој агенди, баснословним профитима, итд. Живимо у постмодерна времена, где се више са сигурношћу не може (или не сме) рећи ни ком се полу припада, а камоли да је лако разазнати истину од лажи. Па се тако дешавају гротексне ствари, да се одјендом силни страни фондови и НВО брину за природну средину у Србији, борећи се, тобоже, против Рио Тинта, а то су исти они углавном имају разумевања за нпр. ,,лековито’’ обогаћивање Србије осиромашеним уранијумом. Свака сличност са немачким Зеленима Јошке Фишера, у том смислу је, случајна, зар не?
Пропуштена шанса?
Под притиском су донете одређене одлуке око Рио Тинта, за које не можемо са сигурношћу рећи да ли су победа Србије, или можда пропуштена шанса, еквивалентна оној да су се неке блискоисточне земље својевремено одрекле нафте и гаса?! Чини се да наша држава није била спремна, да на том ширем медијско-информативном и друштвеном плану делује онако како се мора деловати у тим ситуацијама, односно да грађанима објасни шта је заиста српски национални интерес.
Једино праведно решење, у складу са националним интересима, било би пронаћи баланс између поштовања еколошких стандарда, заштите животне средине и економског развоја. То је могуће само ако имате праве људе на правом месту, патриоте и експерте, који би урадили апсолутно објективну анализу о могућности реализације пројекта на начин који не би у неприхватљивој мери угрозио природну средину и живот људи у јадарској области. За то је потребан тим људи са стручним и моралним интегритетом, који немају личне финансијске интересе, и који би јасно саопштили да ли је пројекат неприхватиљов штетан по нашу земљу, или га је могуће спровести уз поштовање минималних стандарда.
Питање интегритета
Сличан проблем (не)поверења је имала струка и током падемије Ковида око мера и вакцинације. Нема важније ствари него на најважнијим местима имати стручњаке који уливају поверење и који неће због новца лобирати за нешто што би уништило животе и здравље грађана сопствене земље, али такође и људе који би самоуверено подржали нешто уколико доказано не штети животу и здрављу грађана, а представљало би огромну развојну шансу. Који ни у том случају не би подлегли новцу, притисцима или жељи да буду на линији „популарих мишљења“. Збивања у ЕПС-у током зиме такође су показала како је пресудан људски фактор и колико је неопходно системско обезбеђивање свих кључних сектора, на начин да се у највећој могућој мери спречавају пропусти, како случајни, тако и они плански.
Залуд сви ресурси, уколико нема система, а њега чине људи. Добар систем чине прави људи на правим местима, који испуњавају стручне, али ништа мање и морално-вредносно-патриотске критеријуме. Који ће бити адекватно плаћени, јер они који раде тешке и одговорне послове и треба да буду добро плаћени. Све остало је популизам. Наравно, они морају сносити одговорност уколико направе пропусте, поготово ако су пропусти намерни и(ли) последица издаје.
Највећа вредност
Поучни су примери ресурсима пребогатих ДР Конга или Казахстана са једне стране, наспрам Израела са друге стране, који је постао један од главних играча чак и у пољопривредном домену. Наравно да је Израел вансеријски способан у многим областима, али намерно истичемо пољопривреду као област, обзиром на природне предиспозиције те земље за исту. Србија се налази у изазовним временима, због глобалне кризе која је драматично ескалирала након 24. фебруара, а на лошим, али поучним примерима саге око Рио Тинта, протеста, свега што се дешавало, као и око хаварија у ЕПС-у – који је толико виталан за нас да га многи сматрају ,,државом у држави’’ – може да се види да је време да се ствари поставе системски, за почеатк барем у критичним секторима, а онда и у целој држави. На начелима стручности и патриотизма, као услова свих услова.
За почетак, да научимо младе нараштаје да је срамота имати лажну диплому, да је много боље бити факултетски необразован, али поштен радник. И да је највећа срамота бити издајник. Чини се, додуше, да младе снаге много боље то разумеју од неких претходних генерација. И да су свесне да технологије и ресурси 21. века јесу важни, али да од постанка, па до краја света – највећа вредност лежи у људима самим.
Урош Николић је дипломирани политиколог из Београда. Ексклузивно за Нови Стандард.
Фото: Спутњик Србија
Извор Нови Стандард