Према демографским пројекцијама Еуростата, Хрватска ће до 2050. године изгубити готово четвртину руралног становништва. У горој ситуацији су само Литванија, којој је предвиђен губитак од чак 43,5 одсто, Летонија (37,6 одсто), Бугарска (26,8 одсто) и Румунија која ће изгубити четвртину становништва ван градова.
С друге стране, пораст руралног становништва забележиће Ирска, и то за чак четвртину, Шведска за више од десет одсто, Данска и Белгија за 1,2 процента. Пораст урбаног становништва требао би да се догоди у 15, а смањење руралног у 20 земаља.
Аустрија ће до 2050. изгубити најмање руралног становништва, само 0,6 одсто, а највећи пораст урбаног становништва имаће ће Малта (35,4 одсто), Ирска (29 одсто) и Шведска (25 одсто).
У Хрватској, где је према попису из 2011. више од три милиона људи живело у градовима, предвиђа се пораст урбаног становништва од два одсто.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Уништавање села, како пишу хрватски медији, започето је у социјализму, а настављено исељавањем младих у иностранство и веће градове. Док села у развијенијим земљама имају образовне и здравствене установе, разне садржаје, добру саобраћајну везу с градовима, у Хрватској је то реткост.
Социолози сматрају да је тешко говорити о одрживом развоју тамо где нема повезаности урбаних и руралних подручја. Рурална подручја имају своју предност попут хране, природних ресурса и обновљивих извора енергије, међутим проблем настаје када нема људе који би ту живели. Инфраструктура, доступност образовних и културних услуга неопходни су за квалитет живота и тамо где је то решено, рурални простори постају привлачни за живот већем броју људи.
Већина становника у Хрватској сконцентрисана је у Загребу и на Јадрану, тако да се урбанизују само села око Загреба, Ријеке и Сплита. На село се данас враћају углавном пензионери, и то да би деци оставили станове у граду, нешто мало се развија сеоски туризам и то је све, сматрају социолози.
Осим приградских насеља, класична рурална насеља ће се испразнити, нарочито брдско-планинска и погранична, због чега је неопходна децентрализација јавне управе, равномеран регионални развој, као и субвенције за руралне пределе.