ПРУСКИ ОБАВЕШТАЈАЦ ЈЕ ПРВИ ИЗВЕСТИО О СРЕТЕЊСКОМ УСТАВУ: Још 1829. открио Европи планове за стварање српске државе!

ОБНОВУ државности Србије у 19. веку нису донеле само битке и бркати јунаци с јатаганима и кубурама, већ и подвизи образованих идеалиста који су одлучили да живот посвете подухвату „васкрса српског“ на простору „Европске Турске“ или „Блиског истока“, како је на Западу називан Балкан.

Речју, пером и идејама они су ни из чега стварали све државне институције: правне, економске, просветне, научне, војне… „држећи с једне стране бисага европско, а с друге турско одело“ како је забележио капетан Ото Дубислав фон Пирх, пруски племић и официр, путописац и обавештајац.

Он је први још 1829. на Запад донео за Европу невероватне информације, да је српска државна администрација без званичне државе изборила признање аутономне самоуправне кнежевине Србије.

Вероватно да његови претпостављени уопште нису узели за озбиљно Пирхову вест да Срби планирају доношење демократског народног темељног закона, па је европска царства 1835. потресла вест о српском Сретењском уставу! Пирх је о њему слушао чим је стигао у Београд, од Цветка Рајевића, секретара књаза Милоша, који је био на челу делегације за дочек.

• Ви нас затичете у почетку нашег развића. Већина установа од нас чека оживљавајућу реч, долазак хатишерифа, па да се остваре. Што је најважније, школе већ показују добар почетак. На пројекту основног закона (устава) ради се. Сваки је у овом народу помагао да се слобода извојује и то ће бити једно од основних гледишта по томе – записао је Пирх.

Иако је пруски официр желео да путује инкогнито, Срби су знали за његов долазак, јер је обавештајна служба функционисала још од времена устанака. Књаз Милош је наредио да се посебна пажња обрати на странце који су под разним идентитетима, долазили у Србију да прикупе информације о народу из средњовековне историје који се неочекивано појавио у модерном добу.

• Пред вратима сретох неколико младих људи у одабраној ношњи за коју сам још мислио да је турска. Паде ми у очи њихова стаситост, леп и интилигентан изглед. Они ми приђоше и поздравише ме добродошлицом, на немачком језику. Бејах изненађен и запитах их јесу ли Турци. Не, ми смо Срби, секретари и чиновници књажеви, одговорише ми – забележио је Пирх.

Пренели су му књажев позив да га посети на имању у Смедереву а Прус је јашући старим Цариградским друмом упознавао обичаје Срба које у свом извештају оцењује као непосредан, говорљив, радознао и интилигентан народ.

• Поред путника се пролази док се не рече неколико пријатељских речи. Бар се упита „Помози бог! Како је?“ или „Куда, ако Бог да“. Наскоро сам се потпуно навикао на: „Помози Бог, Како сте?“ – бележи Пирх.

Поред самог Милоша, највише га је занимао његов први секретар Димитрије Давидовић, задужен за спољне послове и писање закона, аутор потоњег Сретењског устава.

• Рођен је у Земуну, школовао се у Карловачкој гимназији и затим се посветио философским наукама. Као помоћну науку учио је медицину и доцније оде у Беч, где се посветио заступању књижевних интереса српског народа. Више година је уређивао и издавао Српске новине у Бечу и издавао је Српски алманах, у коме је било научних радова разне садржине. Његов књижевни рад наишао је на препреке које га 1823. принудише да дође у Србију. Јавно мњење вели да је смео у заступању свог мњења, пун одушевљења за свој позив, брз и издржљив радник, добар отац и веран пријатељ. Зна српски, руски, немачки, француски и латински. Поред њега био је још један секретар књажев Алекса Поповић, млад човек рођен у Мађарској, који је такође знао немачки. Сматрају га за врло вешта радника и заступа Давидовића, кад овај није ту, у спољним пословима – извештава Пирх.

Велику пажњу посветио је и Цвјетку Рајевићу, књажевом секретару који је због Србије оставио посао успешног трговца.

• Цвјетко је из старе босанске породице Рајевића, једне од оних које остадоше верне својој вери. Његови родитељи становали су у Требињу у југозападном делу Босне који се зове Херцеговином. Размирице са Турцима учинише да им живот не беше више сигуран, те зато побегоше у Далмацију. Цвјетко је учио школу у Сењу и затим је трговао са браћом и по трговини је путовао и бавио се по Италији и Русији. Доцније добије место секретара код господара Јеврема, брата књажева, одакле га је књаз узео у своју службу. Цвјетко говори и пише српски, немачки, руски и талијански, а разуме влашки и маџарски – бележи Пирх.

Пруском племићу омогућено је да види и књажев конак у Крагујевцу, тадашњој престоници, који је такође био и домаћинство и државна зграда.

• У другом делу конака стоји велико здање за канцеларију, Горњи део у њему је један у средини отворени трем, у коме су са стране собе за рад и заседања. Највећа од тих соба одређена је за заједничку канцеларију секретара. Ту се налазе један сто, који је одређен само за разне новине, други за експедицију поште, један глобус, карте најзнатнијих земаља у Европи и лепи бакрорези који представљају низ старих српских владалаца Немањића и портрети знатнијих лица новога времена. Ту је и једна слика књаза Милоша у пуној величини у сјајном оружју. Поред ње је застава која се носила пред њим у последњем рату.

Један део те собе заузимала је библиотека. У њој су поглавито закони разних европских држава и пробрана српска и страна дела, поглавито правне и политичко-економне садржине. У приземном спрату тог канцеларијског здања налазе се собе за становање секретара и неколико соба за рад – детаљно описује Пирх.

Закључак извешатаја о путовању по Србији 1829. он је ставио као увод у истоимену књигу, објављену када је Србија следеће године постала аутономна кнежевина, на изненађење Европе.

• О унутрашњем живота тога народа знамо још врло мало. Ове белешке неће бити без недостатака и заблуда. Уколико се оне јасније истакну, утолико ће се пре испунити жеља свију нас да о једном удаљеном, али симпатичном и напредном народу и његовој земљи добијемо праву слику – поручио је Пирх.

ДОКТОР СТЕЈИЋ
ПРУС није пропустио да опише и доктор Стејића, личног књажевог лекара и утемељивача српске медицине.

• Рођен је у Банату, учио је у Бечу лекарске науке и прочуо се међу Србима својим српским списима нарочито преводом „Макробиотике“ нашег Хуфеланда. Услед позива да дође у Србију удесио је последње време својих студија тако да би могао са успехом радити у земљи која је лишена сваких лекарских помоћних средстава – пише Пир.

ЧИТАЛИ И РАЗУМЕЛИ РАНКЕА
ПИРХА су у Београду дочекали Цветко Рајевић (на слици) секретар књаза Милоша, Алекса Симић, старешина српског трговачког цеха и српски полицијски официри. Прус је био запрепашћен када је сазнао да су читали, на немачком, „Српску револуцију“ Леополда фон Ранкеа, коју су прокоментарисали: „Врло смо задовољни, писана је философским духом и да је понегде могла изнети више појединости, задовољила би све наше жеље, али за странца је довољно опширна и овако“.

• Бејах изненађен да тако интилигентан одговор чујем из уста људи у турском оделу.

Међутим, у овој земљи дешавају се готово сваког дана изненађења такве врсте – чудио се Фон Пирх.