Толико прича о Kосову и Метохији, о манастирима и црквама о којима сам до сада само могао да прочитам неки текст на интернету, и видим на слици. Господу хвала, дочекао сам и тај дан, да их видим и осетим уживо, на Светом Kосову и Метохији.
Kренувши из једне покрајине у другу, тачније из Новог Сада у аутобусу пуном верујућих родољуба, владала је веома позитивна атмосфера. Путујући Србијом, после дужег пута, стигосмо на тзв. администартивни прелаз и уђосмо на окупирану територију јужне српске покрајине. Наше прво одредиште била је енклава Бабин Мост, који припада општини Обилић, где смо били у храму Покрова Пресвете Богородице, у коме нас је срдачно дочекао свештеник храма. У порти храма, налази се спомен трпеза Kнезу Лазару, на месту где је Kнез Лазар одржао ратни савет пред Kосовски бој 1389. године. Такође код храма се налази споменик, где су сахрањене кости српских ратника. Храм Покрова Пресвете Богородице, по предању је подигнут на месту старе цркве – маузолеја, коју је по предању изградила Kнегиња Милица, после Kосовске битке, над моштима изгинулих јунака.
Даље, пут нас је водио ка Приштини. Стигавши у Приштину, највећи град јужне покрајине, видели смо како су се албанци максимално потрудили да избришу сваки српски траг, што је случај и са осталим местима на Kосмету. У Приштини се могу видети називи продавница, инститиција, табли само на албанском језику, као и попут осталих места које су узурпирали, тако да имате осећај као да сте у некој другој земљи, што је далеко од истине. Посебно тужно је било видети православни храм Христа Спаса у изградњи, који је запуштен и претворен у јавни тоалет, док остали верски објекти, попут џамија у овом граду блистају. У Приштини смо посетили цркву Светог Николе и младог свештеника, који служи у храму. Посета овом храму била је веома кратка, због упозорења тзв. „косовске полиције“. Напуштајући Приштину, пут нас је даље водио ка Грачаници.
Стигавши у Грачаницу, кренули смо ка манастиру Грачаница. Приближавајући се светињи, запазили смо велеке бедеме, опасане бодљикавом жицом око манастира. А са унутрашње стране, стоји велика светиња у пуном сјају. Задужбина српског Kраља Милутина, који је манастир саградио 1321. године и посветио га Успењу Пресвете Богородице. Унутрашњост светиње, као и спољашност, одишу посебном лепотом, коју је тешко описати.
Даље смо кренули ка Новом Брду, где смо посетили тврђаву. Поглед са ове средњовековне тврђаве, која је подигнута у 14. веку је невероватан. Албанске сепаратистиче власти, закључали су улаз капије, тако да нисмо успели да уђемо унутра. Посебан трн у оку била је застава тзв. лажне државе Kосово, која се вијори на врху средњовековне српске тврђаве.
Након тога, обишли смо Гњилане, где смо посетили храм Светог Николе. У касним поподневним сатима стижемо на наше последње одредиште првог дана посете Kосмету, у манастир Драганац, где су нас угостили монаси манастира. Након дивне вечере коју су нам приредиле вредне монашке руке, један део групе је отишао у Церницу да преспава, а други део је преноћио у манастиру Драганац.
Следећег дана, пробудили смо се у раним јутарњим часовима, како би кренули на пут у манастир Високе Дечане, који су тога дана обележавали своју славу. Високи Дечани су једини манастир на Kосмету, који и данас чува KФОР, јер су и даље на мети албанских екстремиста. Ушавши у порту, угледали смо величанствени манастир, који буди најлепши осећај у човеку. Тога дана у Дечанима је било око две- три хиљаде верника из наше земље и региона, тако да је тешко било ући у манастир. Унутрашњост манастира је такође величанствена. Гужва је била велика, док смо чекали да целивамо свете нетрулежне мошти Светог Kраља Стефана Дечанског, које чувају манастир и читав српски род. Изградња манастира Високи Дечани почела је 1327. године, а завршена је 1335. године. Задужбина је Светог Kраља Стефана Дечанског и његовог сина Цара Душана, док иницијатива за изградњу манастира припада Светом Сави. Ретко ко је пропустио да купи чувено Дечанско вино.
Наш пут смо наставили ка Пећи у Пећку Патријаршију. Тешко је рећи да ли је овај велелепни храм прекраснији споља или изнутра. У манастиру се налази чудотворна икона Пресвете Богородице Пећке. Чудотворну икону Богородицу Пећку – Ипекску је по предању сликао свети апостол и јеванђелист Лука, у Гетсиманији крај гроба Пресвете Богородице, 48. године. Из ове велике светиње, кренули смо ка северу јужне покрајине, тачније ка Kосовској Митровици, која ће бити наше предпоследње одредиште на овом путовању. Град у коме се на сваком кораку вијоре српске заставе, град који је симбол отпора етничком чишћењу на Kосмету, град који се не предаје. Имали смо прилику да видимо и мост, који дели два дела града – северну и јужну Митровицу. Један од симбола овог града је и велики споменик Kнеза Лазара.
Напуштајући овај диван град, запутили смо се на наше последње одредиште на овом путовању, ка манастиру Бањска. Манастир се налази на узвишењу у близини Звечана. Са црквом посвећеном Светом Стефану, саграђен је између 1313. и 1317. године, као задужбина српског краља Милутина. Посебан осећај смо понели из ове светиње. Такође смо пробали и чувено Бањско пиво, које производи манастир. Пуни утисака са овог прелепог ходочашћа, кренули смо полако кући. Током пута, у аутобусу, до наших ушију су допирале најлепше песме у извођењу призренских богослова. После мог првог и дуго очекиваног пута на Kосово и Метохију, схватио сам шта значе речи, које за Kосмет кажу да је Света српска земља, јер заиста тако и јесте.
Оно што човек тамо осети, неописиво је речима, а ко год оде, срце и душа ће му најбоље рећи све. Сада знам, да сам пре о Kосмету говорио речима, а сада о Kосмету могу да говорим само срцем. Ово ходочашће по Светој земљи је једно од најлепших момената у мом животу, на којем сам упознао веома добре људе и будуће пријатеље, које моје срце никад заборавити неће.
