Радосав Вићентијевић из Доње Дубнице код Подујева успео је да побегне из албанског заточеништва 1999. године. Припадници такозване ОВK су га неколико дана мучили. Успео је да се ослободи и побегне, али последице има и данас
Од тренутка када га је неколико припадника ОВK отело из аутомобила испред Подујева почела је животна драма Радосава Вићентијевића. При покушају првог бекства пуцали су, метак му је окрзнуо главу, ухватили су га и одвели у скровиште на Бајгору.
- Првог дана су ми избили девет зуба, од девет нашао сам седам на патосу кад су престали да ме туку, имам их још у кући, а два сам прогутао. После сам видео колико ми фали зуба. Нису имали обзира где туку, где стигну. Највише боле табани – испричао је Радосав Вићентијевић из Доње Дубнице код Подујева.
Вићентијевић је тада имао четрдесет година, захваљујући снази издржао је мучење. Имена отмичара позната су полицији, али је све стало због НАТО бомбардовања.
- Нађем жицу од неког приручног купатила, једног момента се отворим. Kад сам отворио лисице, затворим, после проблем, па два сата не могу. Ухватила ме нервоза, па псујем сам себе. Сам се закључам и једног момента отворим, али опет не могу да бежим го и бос – каже Вићентијевић за РТС.
Сећа се да је мучен од 17. до 21. марта.
Претпоследњег дана један од команданата ОВK му је рекао да ће наредног дана бити убијен. Одлучио је да поново бежи.
- Окренем браву, загребем ноктима, изађем. Kад сам изашао, видео сам отворена врата, она су лимена. Нисам смео да идем путем, некао је вукао дрва, имало је и пртине, али сам ишао где иду дивље свиње, с брда на брдо, све венцима, где иду вукови – сећа се Вићентијевић.
Изнемогао од батина и хладноће успео је да стигне до Подујева, где су биле српске снаге. Полиција га одвози до Kуршумлијске Раче, а потом у Ургентни центар у Београду.
Лечио се дуго. Нарушеног здравља живи у Борчи од минималне пензије. Никада није добио никакву помоћ, јер нема легитимацију расељеног лица.