Срби су у црноморској луци Одеси, током 19. и почетком 20. века имали значајну улогу у привредном, друштвеном, просветном и културном животу. Одеса је као град настала крајем 18. века, после протеривања Турака са овог подручја црноморске обале.
У Одеси су живели бројни Срби, међу којима научни, просветни и културни прегаоци, банкари и трговци који су се истакли и као добротвори.
У дому Јована Ризнића у Одеси, двадесетих година 19. века, налазио се надалеко познати књижевни салон, у који су долазиле знамените личности из политичког, привредног и културног живота Одесе.
Посебно место међу гостима у књижевном салону припадало је А. С. Пушкину. Александар Сергејевич Пушкин, велики руски песник, родоначелник нове руске литературе, боравио је 1823-1824. године у Одеси међу Србима у дому Ризнићевих.
Пушкин се са напредним идејама упознао на Лицеју у Царском Селу. У стваралаштву младог Пушкина сјединили су се патриотски понос и борба руског народа, насупрот угњетавању и израбљивању коју је водила царска влада.
Друштвени бунт који је изразио у политичким и антирелигиозним стиховима изазвало је револт цара Александра I, који је одлучио да Пушкина пошаље у прогонство у Сибир или у Соловецки манастир. Првобитну одлуку, под утицајем Пушкинових другова, цар је заменио прогонством на муг, под изговором да је размештен у Јекатеринослав, у канцеларију генерала Н. И. Инзова. Пошто је због болести неко време боравио на Криму, септембра 1820. године доспео је у Кишињев, у канцеларију поменутог генерала, сада намесника Бесарабијске области. Овде је остао до јула 1823. године и повезао се са револуционарним покретом руске интелигенције и официра.
У време Пушкинова боравка у Кишињеву и Одеси, у овим градовима налазили су се многи Срби. Док су у Кишињеву, после пропасти Првог српског устанка, живели у избеглиштву са породицама многи устаници, дотле су у Одеси, у српској трговачкој колонији живели и стварали бројни Срби, заслужни за културу своје дијаспоре и нове домовине, као и народа из којег су потекли.
Код Пушкина, који је у Кишињеву живео у кући грчког трговца Липрандија, долазили су многи виђени Срби.
Са Пушкином су се сусретали руски академик, Србин, Атанасије Стојковић, ректор и професор Универзитета у Харкову, војвода Јаков Ненадовић, попечитељ унутрашњих дела у Карађорђевој Србији, са сином Јевремом, хусарским царским официром, као и Стефан Живковић, књижевник који је Пушкина упознао са делима Вука Караџића. У Кишињеву је у то време боравио и књижевник Лазар Арсенијевић Баталака који је учио децу богатијих српских избеглица. Овде се Пушкин упознао са Карађорђевим сином Алексом Петровићем, руским царским официром и његовим сестрама и мајком. Најмлађој Карађорђевој кћери, Стаменки, спевао је једну од својих „српских“ песама. У своје песништво унео је легендарни и митски лик вође српске револуције, вожда Карађорђа.
У време боравка у Бесарабији, Пушкин је ишао и у Измаил, где је био у дому Србина Николе Славића. Овде је упознао Ирину, рођаку Славићеву, која му је певала српске народне песме, преводећи их на руски.
Пушкин је, посредством својих пријатеља, 1823. године прешао у Одесу у дом Јована Ризнића. Душа књижевног салона била је супруга Ризнићева – Амалија, која је припадала чувеној српској грофовској породици Нако из Баната. У њену част Пушкин је испевао песме посвећене „госпођи Ризнић“. Ове топле лирске песме ушле су у све збирке Пушкинове лирике, а њени портрети цртани његовом руком, налазе се у рукопису „Евгенија Оњегина“.
У бројним сусретима са Србима, Пушкин се упознао са њиховом историјом, народним стваралаштвом и актерима устанка.
Аутор: др Љубивоје Церовић
