Русија и Белорусија убрзавају спровођење „мапа пута“ у међусобним интеграцијама, сложили су се прошлог понедељка председници две државе Владимир Путин и Александар Лукашенко. На састанку у снегом завејаном Сочију, двојица лидера су се сусрела уживо после неколико месеци, а затим отишли заједно на скијање. И поред снежних наноса већих од два метра испред којих су се Лукашенко и Путин сликали, утисак је да односи Москве и Минска више нису „на леду“ као раније и да значајних помака ипак има. Да ли и довољних, то ће се још видети, али је чињеница да се белоруски лидер спасао претње револуције и свргавања – захваљујући правовременој и свесрдној помоћи колеге из Кремља.
Сада су пред њега постављена велика очекивања на плану убрзане интеграције и решавања свих отворених питања између две братске државе. Како сада Лукашенко није више у позицији да превише поставља услове, треба очекивати већи ентузијазам с његове стране за окончање процеса који траје дуже од две деценије. На радост, и у складу с очекивањима већине грађана обе земље. А које би требало да постану једна: Савезна држава Русије и Белорусије.
Неутемељени оптимизам Запада
Управо „претња“ стварања Савезне државе подстицала је непрестано, годинама западне кругове на обрачун с властима у Минску, верујући – с неутемељеним оптимизмом – да је могуће да после Лукашенка дође неко ко ће бити противник уједињења с Русијом. И да је, уопште, реално да Александар Лукашенко тек тако оде, а да Кремљ прстом не мрдне да га заштити. За оне који су заборавили, вреди још једном напоменути да Русија не само да има право већ и обавезу да ако устреба свим средствима заштити суверенитет, територију и уставни поредак савезника, а Белорусија је свакако најближи. Ова права и обавезе одређене су уговорима заједничких структура као што су Организација договора о колективној безбедности (ОДКБ), Евроазијска економска унија (ЕАУ), Заједница независних држава (ЗНД)…
И, наравно, Савезна држава, чији је уговор о оснивању потписан 8. децембра 1999, а после ратификације у оба парламента, ступио је на снагу 26. јануара 2000. године. Управо су Путин и Лукашенко, заједно с бившим председником Русије Борисом Јељцином стали на чело ових интеграција, али се од тада није далеко одмакло. Опште уверење у врху руске власти је да је сада дошло време да се ове активности значајно убрзају и да је много боље да се овај посао повери Лукашенку, него да се дозволи да буде свргнут попут Виктора Јануковича у Кијеву 2014. године. За разлику од украјинског председника пре седам година, одлучни Александар Григорјевич није оклевао да прихвати руку помоћи, али је и сам решавао кризу како је знао и умео. Мало шаргарепом, а више прутом. Тако је и доспео на црну листу ЕУ и САД, али је бар извукао главу и власт. Да би, бар још неко време, наставио да влада, пред њим су сада озбиљни задаци у сарадњи са Русијом.
Опоненти су, такође, свесни да је тренутна политичка игра окончана у корист Лукашенка. Тако је његова противкандидаткиња на председничким изборима Светлана Тихановска, коју је Запад безмало прогласио за новог шефа државе иако је освојила осам пута мање гласова од Лукашенка, изјавила за швајцарске медије да је „опозиција изгубила улицу“. „Морам да признам да смо ми изгубили улице. Немамо могућности да се боримо против насиља режима према демонстрантима. Они имају оружје, они имају силу, тако да у овом тренутку изгледа да смо изгубили. Наша стратегија се састоји у томе да се боље организујемо и држимо режим под сталним притиском, до тренутка док људи не буду спремни да поново изађу на улице, могуће на пролеће“, саопштила је несуђена председница. Занимљива је лакоћа с којом наговара сународнике да изађу пред „оружје и силу“, иако је сама напустила земљу и отишла на Запад још на почетку протеста.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
У таквим околностима сочински сусрет двојице лидера није пука формалност. На то је указао у Лукашенко, након што га је Путин дочекао пригодним, топлим речима у својој резиденцији. Белоруски председник је подвукао да су он и Путин међусобно „блиски људи“. „Ми смо веома блиски народи, веома блиске земље, и ми можемо у било којој форми да разматрамо наше озбиљне проблеме“, рекао је Лукашенко. Употребио је речи „озбиљни проблеми“, али је остало нејасно да ли је мислио да заједнички проблеми стоје пред њиховим државама или су се пак испречили између држава. Рекао је, додуше, да су две земље „веома блиске“, чиме је и подвукао да је реч о две, а не о једној, заједничкој држави. Из тога се види да је и овог пута у Сочи дошао да „тврди пазар“. Путин се смешкао и климао главом. Лукашенко је довољно искусан да зна да овај Путинов гест не треба тумачити као знак сагласности, већ само израз пристојности и сигнал да слуша саговорника.
Казао је Лукашенко и неке конкретне ствари због којих шеф Кремља може бити задовољан. „Не треба ништа измишљати. Доста тога смо урадили, и владе су радиле све до сада. Означили смо 33 правца, такозване мапе пута, које смо израдили након нашег ранијег договора из Сочија да ове мапе обновимо, модернизујемо. Заиста, владе су много тога урадиле, и у Русији, и у Белорусији. Обновиле су формат и данас ми је амбасадор Семашко реферисао да је остало можда шест или седам тих мапа, које се сада другачије и називају и над којима наше владе раде. Све остале су у принципу спремне за потписивање и имамо акциони план“, реферисао је Лукашенко, свестан да Путин очекује конкретне резултате у замену за економску, политичку и безбедносну подршку која му је неопходна да би опстао. Тако се његова стара игра наставља, али у новим условима. Али чак и помало двосмислене, далеко су ове Лукашенкове речи од оних које је изговарао, рецимо, 2007: „Од нас траже улазак у састав Русије. Нећу да сахраним суверенитет и независност моје Белорусије“! Овакве антируске излете белоруски лидер себи више не допушта – од како су му гневни демонстранти закуцали на врата резиденције.
„Ја сам, наравно, веома захвалан за подршку коју пружате економији Белорусије. Желим да вас информишем да то није узалуд, паре нису бачене у ветар: од 70 милијарди долара БДП-а Белорусије, као што сте ви и рекли, минимум половина је, кроз трговински промет, везана за Русију. Ми смо Руској Федерацији четврти трговински партнер. Замислите само колико, од тих 70 милијарди, користимо сировина и делова из Русије“, покушао је Лукашенко да импресионира свог колегу, који му је указао да је трговинска размена две земље опала прошле године за око 15 процената, али да је и даље веома висока, са 28,5 милијарди долара. На овом питању нема места спорењу. Економска размена Москве и Минска је несразмерно крупна у поређењу с било којом државом величине Белорусије. За Москву је то циљана политика: руској економији није потребно толико белоруске робе коју може и сама да производи, да је реч о потпуно страној држави. Суштински, Белорусија се третира као органски део руске економије и капитал под контролом Москве само кружи унутар сопственог тржишта. У том смислу, Белорусија је дубоко интегрисана у Русију, али остаје да се то заокружи и на политичком плану.
Томе се Лукашенко дуго опирао, не желећи да Белорусија има статус руског региона, а он да буде губернатор. Користећи се овим околностима, Запад је дуго успевао да држи забијен тај клин у односима Москве и Минска, али сада маневарског простора за Лукашенка више нема. „Александре Григорјевичу, ви сте напоменули о финансијској подршци. Ви сте апсолутно у праву, то је важно, али ни издалека није главно. Главно је – заједнички рад и кооперација у реалном сектору економије“, подсетио је Путин свог госта од чега зависи практично половина белоруског привредног производа. Да њега нема, јасно је шта би се догодило с Белорусијом и њеном економијом.
То је снажна, нераскидива веза између две државе, коју – у случају раскола – нико не би могао годинама и деценијама да надомести. Украјина је била мање зависна од Русије него данашња Белорусија, па кад је 2014. и 2015. дошло до прекида политичких и пословних нити, економија јој се буквално распала и до данас се није опоравила. У Белорусији би све то још горе изгледало, али се украјински сценарио у Минску неће поновити. То је јасно и Светлани Тихановској, то је јасно Лукашенку. Зато је интеграција с Москвом једини реалистичан пут за Белорусију, с гаранцијама привредног развоја и очувања безбедности. Како је рекао и Лукашенко – акциони план је спреман. Спреман је одавно, али се од њега очекује да га коначно спроведе у дело.
