Владимир Путин саслушан је о плановима за „анексију“ Аљаске након што је руски председник одобрио предлоге за стварање транспортне везе директно до Русије.
По завршетку америчког грађанског рата, бивши амерички државни секретар Виллиам Севард ступио је у преговоре са тадашњим руским министром Едуардом де Стоклом и договорио продају.
Куповином је САД додато 586.412 квадратних километара нове територије по цени од 7,2 милиона долара (5,4 милиона фунти). Данас би трошак био еквивалентан 132 милиона долара (98 милиона фунти).
Али на прослави 150. годишњице, неки руски националисти – који тај потез виде као грешку – и даље су били љути.
Љубитељ историје Владимир Количев написао је Александру II популарну песму у којој су речи: „Заједно са Аљаском продали сте свој руски народ“.
Специјализовани војни магазин Војно-индустријски курир објавио је чланак под насловом „Аљаска коју смо изгубили“, објашњавајући шта је могло бити за Русију.
А „Аљаска назад у Русију“ био је наслов петиције Беле куће која је зарадила више од 42.000 потписа и о којој се широко извештавало у руским медијима пре него што је уклоњена.
Андреј Знаменски, професор историје са Универзитета у Мемфису, рекао је да позиви нису изненадили.
Рекао је 2017. године: „То је врло згодна епизода за националисте, који желе да се Русија прошири, да је искористе.“
„То се уклапа у националну реторику„ Погледајте како су се Американци односили према нама.“
Фрустрација је расла већ неко време и оставила је питања да ли би Кремљ могао да планира да припоји регион као што је то био случај са Кримом 2014. године.
Али Путин се нашалио да не вреди гњаваже.
На догађају питања и одговора, 68-годишњака је 2014. питало: „Да ли постоје планови за прикључење Аљаске Русији? Били бисмо веома срећни [због тога]“.
Путин је одговорио са осмехом: „Шта би вам требала Аљаска?“
„Ми смо северна земља. 70 одсто наше територије је на северу и крајњем северу“.
Путин је додао да је и на Аљасци било „прилично хладно“.
Али можда ће ипак желети да створи везу између Русије и њене бивше територије.
Путин је 2008. године одобрио план за изградњу железничке пруге кроз подручје Беринговог пролаза, као део развојног плана који ће трајати до 2030. године.
Тунел дужи од 60 километара пролазио би испод Беринговог пролаза између Чукотке, на руском крајњем истоку, и Аљаске.
Идеја о спајању крајњег истока Русије са крајњим севером САД-а предложена је много пута од краја 19. века.
У плановима за покривање Беринговог пролаза – који је дубок само 55 метара и не узнемирују га плима и осеке – укључени су пројекти и за мост и за тунел.
Сматра се да је потоња опција практичнија, јер се мореуз налази унутар Арктичког круга, где би било која челична конструкција била посебно осетљива на температуру смрзавања.
Шездесетих година кинеско-амерички инжењер конструкција Тунг Јен Лин израдио је детаљне планове за „Интерконтинентални мост мира“.
Фјодор Соловју, оснивач ИнтерБеринга – приватне компаније посвећене лобирању за везу – рекао је да постоји „значајно интересовање, како руског, тако и америчког, за изградњу везе Беринговог пролаза“.
Додао је: „Друга велика корист била би аспект међународне сарадње и будуће зависности земаља учесница, то су САД, Канада, Русија и Кина“.
„Обезбеђивање несметаног транзита железничког саобраћаја, царинска контрола, безбедност на свим деловима пруге, мостовима и тунелима и друга редовна сарадња значајно би побољшали шансе за мир.“
Међутим, предлог је под лупом.
Џао Ђиан, професор на Факултету за економију и менаџмент Универзитета Пекинг Ђиаотонг, рекао је да је та идеја у основи била „бесмислена“.
Додао је 2014. године: „За превоз путника, зашто не ићи авионом?
„А за терет би то било скупље од поморске испоруке. А железничка линија која прелази друге земље укључује суверена права и заштиту животне средине, тако да је цела ствар готово немогућа“.
Али заговорници везе Берингов пролаз тврде да би он могао носити осам посто светске трговине теретом и отворити пуста подручја за развој.
До сада су процене трошкова за везу Беринговог пролаза износиле „стотине милијарди долара“.
Главнина трошкова би настала изградњом инфраструктуре да би се дошло до било ког краја прелаза.
На руској страни било би потребно 1.800 миља нових железничких линија, док би на Аљасци за пројекат било потребно око 750 миља више.
Комплицирајући логистичку комбинацију, руске и америчке железнице користе различите колосеке.
За сада то остаје идеја.