Мислим да није случајно то што је Владимир Путин у Валдају говорио о повећаној опасности од нуклеарног рата, поновивши аксиом о спремности Русија да са собом однесе читав свет, и говорио о праву на превентивни удар пише Ротислав Ишченко.
На последњем питању, стручњаци су одмах започели расправу о томе да ли је руски председник мислио на нуклеарни превентивни напад, и ако јесте, како би се то уклопило у његову изјаву да он неће бити први који ће ударити нуклеарним ударом. Одговоримо укратко.
Прво, уклапа се, јер се превентивни удар по међународном праву сматра одговором на агресију која је већ постала неизбежна. Заиста морате да докажете да је агресија неизбежна. Али тешко да ће ико након нуклеарног рата бити заинтересован за доказе. Онај ко преживи ће победити, а мало њих ће преживети (ако преживе). А то ће бити појединци и/или заједнице, не државе или међународне организације. Дакле, ако руско руководство добије информације о неизбежности масивног нуклеарног удара на Русију у наредним часовима, оно има право (па чак и обавезу) да покрене превентивни нукларни напад, и то неће бити прва употреба нуклерног оружја.
Друго, то уопште није битно, јер чак и ако се превентивни напад обави конвенционалним оружјем високе прецизности, он ће бити усмерен против положајних области у којима је распоређено нуклеарно оружје и противракетни системи одбране који прете Русији. Са становишта војних доктрина и СССР-а и Русија, масовни напад на стратешке нуклеарне објекате је био изједначен са почетком нуклеарног рата и дао је право на нуклеарни одговор. Американци овом питању приступају на исти начин.
Дакле, у принципу нема смисла расправљати о томе да ли је Владимир Путин мислио на превентивни или искључиво реципрочни нуклеарни или ненуклеарни удар из Русије. Он је јасно нагласио оштро повећану опасност нуклеарне конфронтације. И то је главна поента. Јер неће бити важно “ко је први почео,“ али нико то неће знати.
Дакле, питање које све нас интересује треба да гласи: “Зашто је руски председник говорио о претњи нуклеарне катастрофе сада, када не доживљавамо најгоре погоршање сиријске и украјинске кризе, а на корејском полустрву Сеул и Пјонгјанг показују невероватан ниво пријатељске сарадње, озбиљно расправљајући о ненуклеаризацији острва у оквиру развоја међукорејског дијалога и економске сарадњи између севера и југа?“
Сигуран сам да је ово био превентивни одговор на америчку одлуку да се повуку из ИНФ споразума (ракете средњег и кратког домета) што је објављено дан касније.
Зашто је ова одлука изазвала тако оштру реакцију? На крају крајева, ИНФ Споразум, који су 8. децембра 1987. године потписали Горбачов и Реган у Вашингтону, ступио је на снагу у јуну 1988. године, а до јуна 1991. године је већ био окончан. То јест, сви комплекси који су потпадали под забрану су били уништени од стране Русије и САД-а. Штавише, развој војне опреме у последњих 30 година омогућава задатке који су решавани комплексима уништеним Споразумом како би били поверени другим системима који су, чак и без повреде Споразума, још ефикаснији.
Споразум забрањује производњу и распоређивање копнених ракета са дометом од 500 до 5.000 километара. Међутим, данас Русија има оружани комплекс Искандер (до 500 км), распоређене су ваздушнодесантне и морске крстереће ракете Калибар (које не подлежу ограничењима Споразума, на чему су сами Американци инсистирали).
Наведени домет ових ракета на копненим циљевима може достићи 1.500 километара. Међутим, неки извори кажу око 2.000-2.500 километара. Домет “Даггер“ комплекса (укључујући и домет носача) који се налази на Ту-22М3 достиже 3.000 километара. Али ово, ако се има у виду борбени радијус авиона у суперсоничном, мешовитом начину, борбени радијус авиона повећава са 1.500 на 2.500 километара, а тиме домет комплекса, заједно са ракетом, може достићи 4.000 километара.
То јест, без формалног кршења споразума, Русија је у стању да, уз помоћ најновијих развоја, обави задатке који су у прошлом веку били доступни само ракетама средњег домета. Штавише, најновији развоји, који треба да оду војсци у наредних 10-12 година, углавном имају произвољан домет, односно, за њих у принципу нема недоступних мета на планети Земљи.
Дозволите ми да вас такође подсетим да је Русија у своје време изразила могућност повлачења из ИНФ споразума као одговор на повлачење Американаца из Споразума о антибалистичким ракетама. Мислим да излазак стога није спровео, јер се испоставило да је ефикасније развити и пустити у употребу ново високо прецизно оружје, које омогућава да се не крши Споразум а истовремено није посебно везано за њега са стратешке тачке гледишта.
Током тридесет година, Русија је једноставно преокренула ситуацију. По закључењу ИНФ споразума, САД су имале огромну предност у ненуклеарно високо прецизном оружју, способном да погади тадашње совјетске (а касније руске) стратешке носаче у оквиру првог разоружавајућег масивног ненуклеарног удара. СССР се супротставио овим класама америчких ракета (укључујући ваздушне морске “Томахавк“ ракете) до њихових ракета средњег домета, у производњи која је имала технолошку предност.
САД су повукле крстареће ракете из поморских и ваздухопловних база из операције Споразума (обећавајући да ће оне бити у служби искључиво у ненуклеарној опреми), али истовремено су СССР/Русију потпуно лишили читаве класе стратешког наоружања у замену која за њих није фундаментална.
То јест, у том тренутку су САД могле решити стратешка питањна без ракета средњег домета, али Русија није могла, и стога је било корисно за Вашингтон да уништи ове ракете. Сада, на велику жалост Американаца, испоставило се да је у смислу високо прецизног оружја (укључујући крстареће и балистичке ракете), Русија озбиљно надмашила њих, а у блиској будућности ће се ова супериорност повећати. Штавише, Москва може то учинити без формалног кршења ИНФ споразума.
Стога је враћање у службу класе ракета средњег домета Вашингтону било потребно искључиво да би осигурао да њихов технолошки јаз са Москвом не постане фактор у њиховој стратешкој беспомоћности. Ви и ја разумемо да тенк Т-90 може уништити тенк Т-34, чак и без приближавања циљној ватри његовог топа (да не помињем ефикасне поготке). Са ракетама такође. Оно што је важно није само ракета, већ њени тактички и технички подаци.
Али баш као што застарели тенк може уништити свог ултра модерног брата, ако је довољно близу да га ефикасно порази, мане ракета могу бити надокнађене близином њеног распоређивања.
Ту лежи опасност. Ако САД још нису изгубиле технологију за производњу тих ракета средњег домета које су биле у служби 1980-их година, они могу релативно брзо истиснути стотине истих Персхинг-2.
Следеће питање: где ће оне бити постављене? Са територије САД-а, оне неће докрајчити Русију. Постоје три опције: Европа, Јапан и Јужна Кореја. Није чињеница да ће Сеул пристати да учествује у новој рунди трке у наоружању, узимајући у обзир његов медени месец са Пјонгјангом и отворени страх да ће их САД заменити за осветнички удар од стране севернокорејских или кинеских ракета. А са Корејског полуострова и јапанских острва је могуће пуцати само на Далеки исток, где, искрено, има само неколико мета за ове ракете и оне су добро заштићене.
Прошли пут, главне позиционе области ракета средњег домета распоређених од стране САД-а су биле у Западној Европи (у Немачкој, Британији, Италији, Данској). Тада је време лета “Персхинг-а“ до Смоленска било 6 миннута, до Москве – до 10 минута. Ово је драстично смањило време за доношење одлуке у кризној ситуацији и повећало вероватноћу случајног конфликта. Зато је тадашње совјетско руководство, као руско сада, упозорио да су САД започеле опасну игру, која би лако могла ексалирати у прави нуклеарни рат.
Сада је далеко чињеница да ће Американци моћи да распореде ракете у истим земљама као у прошлом веку. До сада је само Велика Британија недвосмислено подржала САД, рекавши да се она више не сматра везаном за ПРСПД. Немачка и Италија сигурно неће бити одушевљене ако добију такав предлог. Поред тога, Трамп је започео економски рат против ЕУ, усмерен управо против Старе Европе.
Али постоји нова Европа. Ко може гарантовати да Пољска, балтичке државе и Украјина, које су им се придружиле, неће дугорочно размишљати, примивши од САД предлог да поставе Персхинг (или нешто слично) на своју територију? Али онда, време лета ракета до Москва неће бити више од 3-4 минута, а до Санкт Петербурга минут и по.
Ово је ситуација у којој било која несрећа може испровоцирати превентивни удар. Штавише, у ситуацији када се то примени на почетне позиције америчких нуклеарних ракета, могуће одмах лансирати интерконтиненталне ракете до Вашингтона. У сваком случају, прелазак конфликта у комплетан нукларни рат ће бити питање у пар минута, а у најбољем случају пар сати.
Путин је говорио о овоме у Валдају када је обећао агресорима да ћемо ми отићи у рај, а они ће једноставно умрети.
Систем међународних споразума дизајнираних да осигурају нуклеарну стабилност је заснован на МТЦР (неширењу ракетних технологија), НПТ (неширењу нуклеарних технологија), АБМ (антибалистичкој ракетној одбрани), САЛТ-1 и САЛТ-2 споразумима (о стратешком офанзивном наоружању), СТАРТ-1, СНВ-2, СНП, СНВ-3 и ДИАЦ.
МТЦР споразуми и НПТ су се практично претворили у парче папира са мало значаја. Пљунувши на њих, Индија и Пакистан су добили нуклеарно оружје. Нефромално, Израел је такође нуклеарна сила, чије се способности процењују на 100-200 тактичких нуклеарних бојевих глава, али се “цивилизовани свет“ претвара да није свестан кршења овог споразума као трајно ратна држава.
Па, након што је ДНРК била у стању не само да имплементира свој нуклеарни програм, већ и да користи технологије добијене из Украјине да створи све класе ракета, укључујући и интерконтиненталне, нема потребе говорити о ефикасности МТЦР споразума и НПТ. Оно што је Ким Џонг Ун успео ће бити могуће за све чија је међународна тежина барем нешто већа од Швајцарке или Лесотоа.
Као што је познато, САД су се повукле из АБМ споразума.
САЛТ-1 споразум је ограничио стратешке арсенале на нивое достигнуте до краја 1972. године (а то су десетине хиљада носача). САЛТ-2 споразум није ступио на снагу јер је амерички Сенат блокирао његову ратификацију због увођења совјетских војника у Авганистан. СТАРТ-1 и СНП споразуми нису релевантни, јер су замењени споразумом СТАРТ-3, који је мало смањио укупан број распоређених носача у поређењу са СНП.
Споразум СТАРТ-2 (који забрањује опремање ракета са више бојевих глава индивидуалног вођења) је потписан 1993. године, ратификован од стране Државне Думе 2000. године, а 2002. године се Русија повукла из њега због повлачења САД-а из АБМ споразума.
Тако данас, након проглашеног повлачења САД-а из ИМДС, од читавог система међународних споразума који регулишу стратешке потенцијале, само је СТАРТ-3 споразум на снази, али то нема велико значење у току одвијајуће трке у наоружању.
Можда САД желе да понове успешан покушај уцене из 1980-их година двадесетог века, што је присилило СССР да направи уступке и на крају допринело њиховом коначном колапсу. Али је ситуација радикално другачија.
Прво, Русија има релеватно искуство и зна да је немогуће поверовати у реч Запада и споразуме које они потписују. Друго, ако се Русија још увек креће узлазном линијом како у политици тако и економији, онда у САД, у најбољем случају, можемо говорити о стагнацији.
Међутим, Трамп преферира да говори о кризи коју жели да превазиђе и “Америку поново учини великом.“
Треће, у смислу војне технологије прошлог века, СССР ју је сустигао, а сада сустиже САД.
Четврто, приче о 5. генерацији борбених авиона, најновијим разарачима и бродовима показују јасну неефикасност америчког војно-индустријског комплекса, када се средства усавршавају гигантски, а резултата нема.
Пето, у прошлом веку, сви светски центри моћи (САД, ЕУ, Кина, Јапан) су били против СССР-а, који је био присиљен да своје војне, политичке, финансијске, економске и дипломатске ресурсе растегне у конфронтацији са свима. Сада ни Јапан не подржава безусловно САД. У Европи, они и даље имају Велику Британију растрзану унутрашњим контрадикцијама и неке сироте младе Европљане. Са Кином, они су у тесном сукобу као и са нама, а сада говоре и о наметању санкција против Индије.
Генерално, ако наставимо са акцијама САД-а као покушај уцене, онда је то осуђено на пропаст.
Али то не оспорава војну опасност од таквих игара. Ако пржите кебаб на бурету барута, оно ће експлодирати пре или касније. Дакле, мораће се развити нови систем међународних споразума који има за циљ ограничавање, смањење и, у идеалном случају, елиминисање нуклеарних арсенала.
Али прво, неопходно је да САД схвате своје место у новом свету и истрпе то.
