РАДИКАЛНА ПРОМЕНА РУСКЕ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ

Рат у Украјини, који за већину Руса – а не само за Кремљ – јесте директан, ако не и отворени војни сукоб са Западом предвођеним Америком, знатно је изнутра преобликовао Русију. Економија, суочена са најоштријем санкцијама које су до сада биле наметнуте једној земљи, не само да тражи начине да их заобиђе или да пронађе замену за потребне западне производе и технологије, већ је почела и да се преобликује изнутра и да се удаљава од улоге „светске бензинске пумпе”, како је Русија била позната у свету након распада Совјетског Савеза.

Руско друштво, које је постајало све атомизованије док је неколицина појединаца успевала да се преко ноћи обогати, сада се изнова учи солидарности и трагању за заједништвом кроз добровољни рад. Што се тиче вредности, патриотизам – омаловажаван и презиран у непосредно постсовјетском периоду – сада је однео превагу у односу на либерализам, који је раније доминирао са својим космополитским призвуком. Такође се осећа потреба за нечим што би био скуп идеја којима би се земља водила ка будућности. Сагледане у односу на ове опште прилике, промене у руској спољној политици, које су уочљивије са стране него њен унутрашњи преображај, су тек врх леденог бреда.

Табор непријатеља

Суштински, рат у Украјини изазвао је земљотрес у домену руске спољашње стратегије, вођења дипломатије и војних снага, и радикално је преобликовао и начин на који Русија посматра остатак света. Недавно објављени Концепт спољне политике јесте индикатор куда се за сада ствари крећу, али то је тек први корак у фундаментално другачијем правцу. Овај правац негира не само „ново размишљање” Михаила Горбачова, већ и позицију у стилу „хајде да будемо савезници са Западом” Бориса Јељцина и чак аспирације „Велике Европе која би се протезала све до Владивостока” Владимира Путина у време док је још био млади председник. У неким од кључних елемената, нови приступ затвара поглавље много дужег периода руске историје – оног који је отворио Петар Велики, руски модернизатор и вестернизатор, почетком 18. века.

Жестока, јединствена и свеобухватна реакција колективног Запада на руску специјалну војну операцију у Украјини и све већа укљученост НАТО-а у рат поделила је свет руске спољне политике на два сасвим различита дела. Западно од руске границе је „табор непријатеља” (House of Foes) који чине Сједињене Државе са својом англо-саксонском свитом и земље Европе, на које – по први пут – из Москве гледају као на ништа више до пуких америчких сателита. Зависно од критеријума, ова група броји неколико десетина земаља, које руско Министарство спољних послова званично означава као „не-пријатељске” (unfriendly). Док председник Путин званично наводи да израз „непријатељске” означава текућу западну политику пре него споменуте земље као такве, и док Концепт спољне политике и даље оставља отворен простор за мирољубивије односе и са Америком и са Европом у далекој будућности (засноване на обостраним интересима), овај позитивни сценарио условљен је потпуним политичким преображајем елита ових земаља и последичном променом њихове политике према Русији. Свакако, ово имплицира и да ће Русија остварити своје циљеве у Украјини.

У сваком случају не очекује се да ће нова нормалност у односима између Русије и Запада наступити у догледној, или чак средњорочној будућности. Наредних десет до петнаест, или чак двадесет година, очекује се да буду период хибридног рата против Русије, који би могао да се прошири и на подручја изван Украјине те да ескалира изнад конвенционалног нивоа. У потоњем случају, наравно, рат би био краћи али би последице биле далеко веће. Оружани посреднички рат у Украјини је, наравно, само једна димензија овог сукоба, који се такође жестоко води на економском, финансијском, информационом, инфраструктурном, психолошком и другим пољима. Стога, у догледној будућности, рат, без обзира на придев који се користи да се оквалификује, по свој прилици ће остати основни облик међусобних односа између Русије и Запада. Из перспективе московске спољне политике, САД и њихови савезници – чак и ако је реч само о државама, а не о народнима – остају дугорочни непријатељи.

За Русију, ово је егзистенцијални сукоб: уколико би га изгубила, земља не би само изгубила свој статус велике силе већ такође, де факто, и своју сувереност. Неки страхују да би Русија могла бити подељена на мање делове како би се њима споља лакше управљало. Многи посматрачи виде ситуацију као не мање опасну од оне из 1941. године, када је Хитлер извршио инвазију на Совјетски Савез; или на почетак 1917, када су неуспеси на бојном пољу током Првог светског рата поткопали поверење јавности у царево вођство и изазвали револуцију која је окончала руску империју те на крају довела до крвавог грађанског рата. САД, уверена је званична Москва, ништа неће зауставити у њиховој одбрани глобалне хегемоније коју искушава руски жестоки повратак на међународну сцену.

Оно што се дешава у Украјини и шире између Русије и Запада само је део много ширег процеса који убрзава промену у светском поретку – у односу на постхладноратовку америчку глобалну хегемонију и петовековну западну доминацију у светским пословима. У САД, тај глобални метеж је за време председничког мандата Доналда Трампа означен као ривалство великих сила, а сада га администрација Џозефа Бајдена представила као сукоб између демократије и ауторитаризма. Са друге стране Руси као дубински узрок за светски сукоб виде убрзану транзицију светског економског, технолошког и војног центра од северноатлатског подручја назад ка Евроазији. Као резултат тог кретања, средиште светске моћи обрнуће пун круг. Русија није неми посматрач у овом процесу, већ делатник који настоји да изврши промену.

Табор партнера

Оваква претпоставка о томе шта се дешава у свету и са светом лежи у средишту новог руског погледа на свет. Он очито као приоритет ставља сарадњу са земљама Азије, Блиског истока, Африке и Латинске Америке чији успон види као тенденцију будућности. Али овај нови приоритет је очито и ствар нужности. Западни санкциони рат против Русије; руско искључење из доларског светског финансијског система; замрзавање руских девизних резерви; заплена и делимична конфискација приватне имовине руских грађана у иностранству; притисак на међународне компаније да напусте Русију или да преусмере своје пословне операције из Русије; успостављење арбитрарних ценовних ограничења за руски енергетски извоз; издавање налога за хапшење против руског шефа државе; да не говоримо о суспензији ваздушног саобраћаја и друге облике ограничавања слободе кретања људи и роба – све ово, што је донедавно било потпуно незамисливо, чини у својој укупности де факто блокаду.

Ипак, западни покушај да у потпуности изолује Русију у потпуности је подбацио. Кина и Индија, Саудијска Арабија и Турска, Иран и Уједињени Арапски Емирати, Бразил и Јужна Африка, заједно са многим другима, одбили су да се придруже санкцијама које је увела коалиција предвођена САД – без обзира како су неке од ових земаља гласале у Генералној скупштини Уједињених нација. Штавише, велики број ових земаља знатно је проширио своје комерцијалне и друге везе са Русијом, користећи се дисконтним ценама руске нафте и другим погодностима. Москва је пригрлила овај део планете, који је већи од Запада не само демографски већ и економски, уколико се сагледава брутодруштвени производ по паритету куповне моћи, као светску већину и поздравила је „неутралан” и чак „конструктиван” став различитих земаља према Русији која се нашла у тешкоћама (барем када је реч о њеним везама са Европом). За руску спољну политику ово је дефинитивно „табор партнера”.

Врх списка

На самом врху овог списка су Кина и Индија, које Русија сагледава као упоредиве силе, односно велике силе евроазијског континента. Московске везе са Пекингом постају све јаче, делимично захваљујући унутрашњим својствима овог односа али несумњиво једним делом су подстакнутe и спољашњим фактором – вашингтонским ризичним настојањем да истовремено потуче Русију и обузда Кину. Пекинг, који председник Путин очигледно није обавестио, током своје фебруарске посете 2022. године Зимским олимпијским играма, о предстојећем нападу на Украјину, превазишао је првобитну резервисаност о руском деловању, и од јесени 2022. се видно приближава Москви.

Изгледа да је кинески председник Си Ђинпинг дошао до закључка да је суочавање са САД сада постало неизбежно, и да су сарадња и блиска координација са Русијом са кинеских позиција стратешки смислене. Сијева узгредна опаска Путину док су се растајали на степеништу кремаљске палате у марту 2023. да њих двојица „предводе промене какве свет није видео током последњих стотину година” звучи веома знаковито. Нема сумње да је Кисинџеров троугао из 1970-их окренут на главу. Вашингтонскa политика двоструког обуздавања према Москви и Пекингу вратила се попут бумеранга пошто је дошло до још већег зближења Русије и Кине против САД.

Украјински рат искушао је Индију у њеној новој позицији растуће велике силе. Њу Делхи је недавно имао мноштво удварача из Америке, Европе и Јапана који су настојали да ослабе његове историјски блиске везе са Москвом. Међутим, иако је Индија – која је себи поставила циљ да постане трећа по величини светска економија до 2040. године (сада је пета) – највише заинтересова за економску и технолошку сарадњу са Западом, а осим тога преза и од Кине, Делхи пажљиво балансира како би избегао да нашкоди својим чврстим везама са Русијом. Још много тога је потребно да ураде и Делхи и Москва како би приближили своје „привилеговано партнерство” по обиму и интензитету руско-кинеским везама, али индијска очита опредељеност да остане суверена велика сила гарантује да се Делхи неће приближити западном табору против Русије. Московски главни интерес, наравно, јесте убрзавање индо-кинеског приближавања, који би учинио руско-индијско-кинеску тројку (РИК) средиштем нове евроазијске геополитике. То је, нема сумње, веома тешко, али далеко од тога да је и немогуће.

Кина је недавно постигла велику дипломатску победу тако што је испословала саудијско-ирански споразум да се обнове дипломатски односи између две земаље и да се успоставе мање непријатељски односи у региону Персијског залива. Ово је пратио повезани споразум између Саудијаца и Хута које подржава Иран, што је је један корак према окончању рата у Јемену. По први пут у недавној историји, важан мировни договор на Блиском истоку постигнут је без САД. Русија тешко да је ожалошћена због кинеског успеха. Напротив, две земље великим делом се користе синергијском снагом ових паралелних дипломатских напора. Ово се односи на Саудијску Арабију, која разматра наплату своје нафте Кини у јуанима, док сарађује са Русијом око договарања обима црпљења нафте. Ово важи и за Иран, који проширује своје економске односе са Кином док војно сарађује са Русијом; и на путу је да постане члан Шангајске организације за сарадњу. Ово се такође односи и на Авганистан где Кина, Русија, Иран и Пакистан – још увек не и Индија – сарађују како би осигурали стабилност ове земље обогаљене ратом.

Са своје стране, Русија наставља да предводи напоре усмерене према мировном договору у Сирији. У оквиру Астанског процеса, Москва ради са Турском и Ираном; другде, она активно заступа и подстиче турско-сиријски дијалог и ради заједнички са Саудијском Арабијом, Египтом и Уједињеним Арапским Емиратима (УАЕ) и другима како би Сирија поново постао пуноправни члан Арапске лиге. У међувремену, Турска и УАЕ су се претворили су чворишта за руску сарадњу са остатком света, и Иран има истакнуто место у московским плановима за Северно-јужни трговински коридор који би повезао Санкт Петербурс са Мумбаијем.

Нови светски поредак

Можемо образлагати у недоглед значај који ово ново усредсређење на односе са „светском већином” има за Русију. Ови односи, међутим, могу да донесу много више до пуке компензације за губитке који су, делимично, претрпљени раскидањем односа са Западом – што је, наравно, њихов непосредни циљ. Обухватнији циљ новог московског приступа Азији, Блиском истоку, Африци и Латинској Америци требало би да буде стварање елемената за нови светски поредак који су Москва (и Пекинг) гласно најавили. Није важно што, у овом тренутку, док је Русија усредсређена да замени тренутно стање потпуно новим, Кина тежи да само преобликује тренутни поредак знатним умањењем западне доминације у постојећим институцијама и да прошири утицај других делатника, пре свега сопствени. Све док је посреди окончање америчке (и савезничке) хегемоније, Москва и Пекинг могу заједнички да наступају.

Посвећеност двеју земаља мултиполарном свету потичу од пре четврт века. Многи други су потом преузели овај концепт. Међутим, облик мултиполарности који би заменио хегемонију једне земље требало би да буде дефинисан и разрађен знатно другачије од светске олигархије или концепта неколико великих сила које би владале светом. Полицентрична структура коју предлажу Кина, Индија, Бразил, Јужна Африка и Русија, заједно са другима, морала би бити заснована на узајамном поштовању, да искључи било какав облик диктата, и да пригрли истински мултилатерализам као делатни принцип. Кључна подручја изградње новог светског поретка укључују финансије, безбедност и информације. То су она подручја где би лидери „светске већине” требало да пређу са декларација на спровођење практичних корака. На сваком од ових поља, Русија има нешто значајно да допринесе.

Средишњи стуб америчке водеће позиције у свету јесте финансијски систем заснован на америчком долару. Дедоларизација није само постала тренд у земљама које наилазе на потешкоће у односима са САД, већ су њу такође прихватили, у мање радикалној форми, као средство диверсификације и осигурања и неки амерички партнери. Стога, док Русија и Кина (као и Русија и Индија) већ обављају велики део своје билатералне трговине у националним монетама, кинеско-бразилски споразум на истим основана сугерише да је постигнут значајни пробој; уколико уследе потези заливских земаља то би могао бити снажан тренд.

Свакако, јуан, пре него рубља, рупија или реал, ће се наметнути као главни инструмент плаћања, упркос познатим ограничењима. То је корак у добром правцу, али не може бити и сам циљ. Време је да се БРИКС усредсреди на пројекат дигиталне светске валуте, коју неће контролисати и којом не може манипулисати било која појединачна држава. Уколико би овај пројекат био успешан, то би представљало истинску промену. Онда би Рио де Жанеиро, Кејптаун или Мумбаи слободно могли да се такмиче ко ће бити домаћин конференције на којој би биле постављене основе финансијског система за 21. век.

Други стуб вашингтонске доминације јесте систем безбедносних савезништава и партнерстава. Смислено је за државе „светске већине” да га опонашају. Оно што би било разумно јесте претварање Шангајске организације за сарадњу (ШОС) која већ укључује, на овај или онај начин, највећи део Евроазије изузев најзападнијег полуострва које излази на Атлантик, у континентални систем међународне стабилности и сарадње. Такав систем био би заснован на узајамном поштовању; заједничком развоју и конзистентном поштовању правила; и био би подупрт мерама за градњу поверења, поузданим линијама комуникације и механизмима за међусобно измирење. Овај задатак је можда још тежи у односу на заснивање нове светске монете, али није неизводљив.

Погледајмо, на пример, историјат стабилних и продуктивних кинеско-руских односа који су заменили период тродеценијске интензивне нетрпељивости и збунили су западне скептике који су предвиђали жестоки сукоб између Москве и Пекинга. Успешно кинеско посредовање између Техерана и Ријада већ је споменуто. Руски сопствени напор са Турцима, Иранцима и Арапима да обезбеди политичко измирење у Сирији је такође вредно споменути. Рехабилитација Авганистана је, наравно, подухват који још увек траје. САД, које су на почетку 21. века себе сагледавале као доминантну силу над целом Евроазијом, настављају да буду активне дуж поморске периферије, од Украјине до Тајвана, и од Персијског залива до Арктика, али средиште континента сада суштински контролишу и њиме управљају саме евроазијске силе.

Медијска империја

Са енглеским језиком који представља светски lingua franca, англосаксонски медији владају радиоталасима и другим облицима комуникације. Истинско ослобођење од стране хегемоније потребно је да укључи ослобођење сопственог мишљења и развој оригиналних идеја и мисаоних токова укорењених у богатству многобројних светских култура и цивилизација. Медији рутински производе наративе који заступају политичке агенде оних у чијем су власништву или оних који их контролишу.

Ова информациона моћ, концентрисана у неколицини руку, било да је реч о владама или о приватном сектору, које имају свој улог у игри, може и често се злоупотребљава против наводних ривала и супарника. Стога, чувена „слобода говора” је често превара. Земље БРИКС-а, или део њих, могу и требало би да развију конзорцијум алтернативних медија, и на енглеском и на другим језицима како би пружиле сопствено виђење ствари. Историјат катарске Ал Џазира, руског Раша тудеј, иранске Прес телевизије и кинеског Це-Ге-Ти-Ена показују шта се може постићи када се делује са националног нивоа. Индијски медији располажу огромном базом ресурса. Заједнички напор би био још импресивнији и ефикаснији.

Агенда, по којој би овакво настојање требало да се влада, би укључила заступање гледишта нација „светске већине” на будућност светског поретка; међународну безбедност; услове економских и трговинских односа; животну средину, укључујући питање климатских промена; утицај технологије на будућност човечанства итд. Такође би проширило опсег културне сцене широм света и испитивало би културно наслеђе, посебно народа Азије, Африке, Латинске Америке и Блиског истока. Заговарало би поштени дијалог између светских мислилаца, научника, академских истраживача и интелектуалаца о великим питањима данашњице и прихватило би гласове са Запада који не могу да се изразе, или имају мало могућности да се изразе у медијском простору у Америци и Европи којем све више влада једноумље. Ово не би требало да буде алатка антизападњачке пропаганде: главни део публике међународног конзорцијума били би људи ван Запада, а главна мисија била би стварање осећаја заједништва и заједничке будућности.

Концепт спољне политике

Нови руски Концепт спољне политике описује земљу као засебну цивилизацију – што је велика промена у односу на сличан документ од пре десетак година који смешта Русију у оквире европског наслеђа. Дефиниције и слогане је релативно лако осмислити и променити када је то нужно; много је теже живети и деловати у складу са њима. Руске елите, посебно, мораће да посвете много времена и да уложе озбиљан интелектуални напор да измене свој поглед на свет; да науче да живе у складу са вредностима које прокламују, те да предводе својим примером, да преиспитају сопствено филозофско наслеђе – које је много импресивније него што већина ван земље или чак оних унутар Русије мисли – и да искрено оцене национално историјско искуство. На основу ових корака, елите би требало да пронађу скуп идеја о томе где би желеле да се њихова земља усмери и да, на крају, пошто убеде руски народ, операционализују крајњи пројекат – што је дивовски задатак, који се не може избећи нити свести на мању меру уколико је тврдња о цивилизацији ишта више до пуког слогана.

Ове елите такође морају да промисле шта Русија може да понуди другима, и коју улогу може да игра у различитим односима. На пример, ово се односи на улогу у оквиру постсовјетских институција, као што су Евроазијска економска унија или Организација уговора о колективној безбедности, и на билатерални ниво са „блиским окружењем“ постсовјетског света. Исто важи за институције чији је Москва један од оснивача: Шангајска организација за сарадњу или БРИКС. Даље, и можда кључно за њену будућност, Русија мора да промисли о својој улози у оквиру групе РИК, за коју се може рећи да је водећи трио земаља континенталне Евроазије. Потом долази низ питања о односима Русије са групама земаља, од Асоцијације нација Југоисточне Азије (ASEAN) до Афричке уније и Организације за муслиманску солидарност (Islamic Solidarity Organization) и коначно билатерални односи са кључним земљама у свакој од ових група.

Ширина и опсег предстојећих задатака остављају без даха. Ресурси са којима тренутно располаже Москва тек су делић онога што је потребно да се отпочне са проактивном сарадњом са многим партнерима који су сада московски приоритет. Руска економска моћ, иако ограничена, је исто тако веома отпорна и прилагодљива; њени инструменти свакако могу да се креативно користе у новом геоекономском окружењу. Руска војна моћ не само да се свакодневно ставља на искушења у украјинској кризи, већ је очигледно унапређена, упркос скупо плаћеној цени. Руска интелектуална моћ, упркос деценијском запостављању и знатном „одливу мозгова” је импресивна; оно што је још важније – може да се у већој мери усредсреди на потребе нације.

Што се тиче руске дипломатске моћи она захтева прилично регруписање. Неки ресурси могу да се преусмере са подручја у којима је опала потреба за дипломатском активношћу: са Европе и Северне Америке. Потребно је изнова обучити мноштво дипломата, са намером да служе у незападним земљама. Потребни су нови курсеви језика и регионалних студија, укључујући језике бивших совјетских република, где више није довољно само знање руског за обављање послова. Програм руског домаћег образовања би требало проширити да укључи више материјала о незападним цивилизацијама, а медијски извештачи о спољним дешавањима требало би да превазиђу своју склоност да 90 одсто времена посвећују Западу.

Горенаведено није ништа друго до скице посла који предстоји Русији како се буде кретала према нечему што сам одавно означио као „Руска Федерација 2.0”, заједно са потпуним прегруписавањем у спољним пословима. Ова трансформација није планирана. У ствари, да се специјална војна операција у Украјини окончала брзо уз неке значајне али ограничене добитке за Москву, она можда никада не би ни почела. Оно што је у стварности уследило подигло је улоге на највиши замисливи ниво. Уколико Русија подбаци у овој трансформацији (не мислим да ће се ово десити) последице ће бити злокобне – и то не само по Русију. Уколико успе, „светска већина” ће имати користи од овог искуства и имаће међу собом једног много способнијег члана за заједнички рад у потрази за новом светском равнотежом.

Превeo М. М. Милојевић/Нови Стандард

Текст је првобитно објављен на сајту HorizonS, часопису Центра за међународне односе и одрживи развој (Center for International Relations and Sustainable Development).

Аутор је професор истраживач на Вишој школи економије (Higher School of Economics) и водећи научни сарадник Института за светску економију и међународне односе (Institute of World Economy and International Relations), оба у Москви.

Извор Russian Council.ru