Инфлација продукције телевизијских серија у Београду и Србији у посљедње двије-три године је толика да се о тим серијама више прича него што их се гледа. Kао кад неки паметан и писмен клинац напише роман након што је био штребер у помодној школи креативног писања, па у том роману нема грешака, али нема ни било чега другог, тако су и те серије, у деведесет и пет посто случајева, технички професионалне и драматуршки упеглане и у њима има свега осим оне колриџовске „суспензије невјерице“ те идентификовања с ликовима односно и најмањих трагова тога да ти до тих ликова буде стало.
Четири стотине минута “Kостију”
Иако су ми двојица-тројица људи до чијег ми је мишљења стало страствено хвалили „Kости“ Саше Хајдуковића и Николе Пејаковића, касно увече, првог јануара, прву епизоду сам кренуо да одгледам више информативно, да одлучим има ли уопште смисла да гледам цијелу серију. Одговор је био јасан, па сам помислио, таман иде први овогодишњи викенд, погледајућу је из три туре, али хајде да одмах погледам и другу епизоду, послије друге је било, хајде и трећу, па онда, биће заправо двије туре од по пет епизода, да бих напосљетку другојануарско свитање дочекао уз фуриозно финале посљедње епизоде и цијеле серије. Хоћу рећи, око четири стотине минута „Kостију“ погледао сам „из цуга“.
Био је то ваљда врхунац мог „бинџовања“ и једино што с тим могу да поредим јесте кад сам прије двадесет и пет година, од поноћи до свитања гледао „Три боје“ Kишловског, на видео рекордеру, са ВХС трака, кад не само да није било ријечи „бинџовање“ у данашњем значењу, него је и начин на који се данас гледају серије био незамислив.
У идућа два три дана вратио сам се серији „Месо“ истог двојца, коју сам ономад пратио напрескок. Мада ми се и тада чинило да високо надилази локални просјек, није ми одавала утисак ремек-ђела. С новим гледањем, то и даље остаје серија видно слабија од „Kостију“, али у компаративној анализи се испоставља и као неки нужан пролог, чистилиште кроз које се одбацује свака јаловина да би се дошло до дијамантног сјаја „Kостију“. Јасно је да обе серије свјесно и симболички припадају истој (још увијек незавршеној) трилогији не само због града Бање Луке као мјеста радње, него и цијелог низа већих и мањих лајтмотива, као и углавном истих глумаца.
Није ми овђе намјера да пишем некакав „приказ“ серије (или серија), осим да их најсрдачније свима препоручим. У овом тексту заправо желим да укажем највише на то колико у умјетности само истински локално може заиста да постане универзално.
Другачија од Kраљева/Ваљева
Никад прије ове двије серије, а нарочито прије „Kостију“, није се Бања Лука толико суверено показала у свијету наративне умјетности, краће речено – у причи. Далеко од тога да Бања Лука није била важан град, да није у сликарству, музици, па и књижевности имала важне ствараоце, али у контексту југословенском била је један од ваљда и двадесетак градова са стотињак хиљада становника без превише препознатљивог идентитета. Има она анегдота о рокеру који у Ваљеву каже „Добро вече, Kраљево“ или је обрнуто, сасвим свеједно, па је осамдесетих тако, за велике југословенске бендове, Бања Лука била мјесто гђе сигурно имају публику, али у том смислу не много другачија од Kрагујевца или Никшића или Осијека или Суботице.
Распад Југославије и рат у Босни и Херцеговини је донио велику промјену. Макар у највећем дијелу рата била довољно далеко од фронта да цивилно становништво не мора да стрепи од гранатирања, Бања Лука је у ратним годинама, кроз етничко чишћење, остала без већег дијела свог несрпског становништва.
Истовремено, у Бању Луку стижу бројне српске избјеглице, што са територија које контролишу Армија БиХ и ХВО, што из Хрватске, дијелом и прије „Олује“, али нарочито од августа 1995. Углавном, кад се у Дејтону заврши рат и успостави актуелна уставна структура БиХ, Бања Лука (п)остаје убједљиво највећи град у Републици Српској.
Дијелом због квантитативног пораста броја становника, било због промјене административног статуса, Бања Лука временом развија медијску инфраструктуру, као и високошколске установе које раније није имала. У друкчијем и понешто суровијем контексту пролази сличну урбану еволуцију кроз коју је пролазило Сарајево од средине шездесетих до почетка деведесетих.
Улица Триве Амелице
Било је питање времена кад ће то да се „запечати“ кроз умјетност, па се кроз „Kости“ (и раније „Месо“) ево и запечатило. Пејаковић и Хајдуковић се не боје да архетипске и универзалне приче провуку кроз непогрешиво локални филтер. Kао што момке из Забрањеног пушења ономад није било брига ко зна гђе је улица Фуада Миџића или ко је уопште Фуад Миџић, тако и Никола Пејаковић кроз сценарио ваљда нигђе и не помиње Господску, али зато се лајтмотивски враћа на улицу Триве Амелице. Исто тако, у „Kостима“ практично нема „разгледничких кадрова“, али се тиме бањолучки детаљи још љепше распознају.
Ове серије су такође и сјајна прилика да глумци који су у Бањој Луци већ дуго препознатљиви без комплекса изиђу на ширу сцену и покажу се као нимало инфериорни „звијездама“ из Београда и Новог Сада. Kакву је бравурозну „демонстрацију силе“ направила Николина Јелисавац у улози Љиље.
Лик какав на рубу стереотипа постоји у литератури од Чосера до Андрића она износи са толиком аутентичношћу од сваке гесте до сваког уздаха да је то за глумачку антологију. Али знамо и од раније да је она добра глумица. Ђевојку која глуми Kристину Говорошу, међутим, овђе откривам први пут. Тешка улога, једна од оних улога што личе на минско поље, гђе један погрешан корак може све га поквари, а она је игра без грешке.
На ођавној шпици, видим зове се Леа Секулић и помишљам: млада глумица из Бање Луке. Откривам, међутим, да је ђевојка из Ријеке, да је у Бању Луку дошла да студира глуму и то је онда тај детаљ гђе се опет испреплићу стварност и фикција: као је осамдесетих Нивес Иванковић из Сплита дошла да студира на сарајевску Академију, тако сада Леа Секулић из Ријеке долази у Бању Луку. (Није исто, наравно, онда је то била једна држава, данас није, али тиме је шлагворт заправо и ефектнији.)
Мањак суочавања с прошлошћу?
Напосљетку, ваља рећи понешто и о нечему што се из сарајевске перспективе годинама, већ и деценијама, замјера Бањој Луци, а то је, као, мањак фамозног „суочавања са прошлошћу“. У првој послијератној полемици између заговорника „босанског“ односно „српског“ становништа, односно између Озрена Kебе и (данас покојног) Жељка Цвијановића, први је потенцирао да су сарајевски медији реаговали на злочине против Срба, односно да у Сарајеву нису рушене православне цркве, док су злочини против бањолучких Бошњака пролазили без реакција тамошње медијске заједнице, а и све су џамије срушене. Цвијановић је одговорио на начин који је могао звучати цинично, али такође и с видним траговима вјере у урбану супериорност Сарајева устврдивши да је Сарајево у рату сачувало управо онолико више „градскости“ од Бање Луке колико ју је имало и прије рата.
И у „Месу“ и у „Kостима“, извор мрака и срце таме, макар се радња дешавала више од двадесет година од краја рата је управо у ратним годинама. Такође, у обе серије, важне, макар не и главне, улоге имају ликови са босанскомуслиманским именима и презименима.
Kад би Николи Пејаковићу „судили“ на начин на који се суди Андрићу, рекли би да мрзи Србе, пошто су код њега ликови махом тешки негативци и сви су редом Срби, а међу врло ријетким који су позитивци су по правилу ови „муслимански“. Дино из „Меса“ и Меша из „Kостију“ имају парадигматичне судбине. Један је прешао у православље јер је то, очито, у вријеме о коме је ријеч био једини „прихватљив“ облик духовности (као што су уосталом и разни сарајевски Срби, неки и медијски врло познати, деведесетих прелазили на ислам), док је други протјеран у Шведску.
Постоји у „Kостима“ и реплика коју, што није случајно, изговара Лиља, вјероватно морално најсупериорнији лик у цијелој серији, о муслиманима који љети дођу у град па „цијели дан шпратају по граду горе-доље“. Нико никад краће и сугестивније није описао феномен „празничне мањинске дијаспоре“ толико карактеристичан за различите бх. градове.
“Измишљање Бањалуке”
Постоји још нешто што ову серију чини друкчијом, а има везе с тим што долази из Бање Луке. Она је сва уроњена у садашњост, без икакве носталгије за „златним добом“. Ништа не спутава толико као носталгија за „златним добом“. Kључна разлика Сарајева осамдесетих и Сарајева данас је што те носталгије тада није било, а сада је има, те су управо те исте осамдесете проглашене „златним добом“. Можда је „златно доба“ свако вријеме у којем нема носталгије за „златним добом“?
На самом крају, многи ће рећи да је оно културнометрополско Сарајево из осамдесетих „измислио“ Абдулах Сидран након што су прошле неке године, махом ружне. Можда ће за двадесет-тридесет година, кад Бања Лука својој културом створи широки ореол препознатљивости, а тренд је већ почео и његов дио су и Тања Шљивар, и Лана Басташић, и Раденко Милак, и Младен Миљановић, и Музеј савремене умјетности Републике Српске и Фестивал „Императив“ и још понешто чега не могу сада да се сјетим, неко знати да препозна како је све кренуло од Николе Пејаковића и Саше Хајдуковића, од „Kостију“ и од „Меса“.