Како РТ Балкан сазнаје, број расположивих касарни за смештај регрута остао је готово исти као пре укидања обавезног војног рока 2010. године, упркос томе што је један део затворен, срушен или претворен у магацине и складишта
Почетком јануара, министар одбране Републике Србије Милош Вучевић најавио је покретање иницијативе за укидање одлуке о суспензији обавезног служења војног рока. Ова изјава министра Вучевића поново је покренула дебату у јавности и медијима те изазвала низ реакција – што позитивних, што негативних.
Највећи део критика и најчешћи аргумент усмерен против потенцијалног увођења обавезног служења тиче се недостатка капацитета за смештај војника. Број и стање касарни у којима би нови регрути служили је фактор од изузетне важности, не само за доношење одлуке већ и за мотивисаност нових регрута, будући да је након 2010. и укидања обавезног војног рока велики део њих остао празан и запуштен.
Са колико касарни Србија располаже?
Како РТ Балкан сазнаје, број расположивих касарни за смештај регрута остао је готово исти као пре укидања обавезног војног рока, упркос томе што је један део затворен, срушен или претворен у магацине и складишта. Главни разлог за то јесте чињеница да је доста објеката ове врсте саграђено у местима где до скоро нису постојали.
Међутим, важно је напоменути да је у периоду пре и око укидања обавезног служења, односно од петооктобарских промена па до 2012, спровођен процес онеспособљавања и умањивања одбрамбених капацитета наше војске. Због тога број касарни из 2010. не треба гледати као некакво мерило успеха.
О спровођењу наведеног процеса добили смо потврду од генерала Милорада Ступара, оснивача и првог команданта 72. специјалне бригаде Војске Србије.
„Српска држава имала је трагедију што је њеним системом одбране скоро читаву деценију руководио и одлучивао Борис Тадић, са генералом Поношем. У операцији ‘Ћуран’ је под геслом професионализације војске смањио борбену моћ војске са 400 борбених батаљона на 100, и уништио кадар војске пензионишући 2.350 официра и подофицира, који су били носиоци отпора НАТО агресији 1999. године“, рекао је Ступар за РТ Балкан.
Генерал додаје и да то није све јер је „тандем Тадић-Понош нанео штету у висини од неколико милијарди евра војној инфраструктури – објекти, касарне, домови војске, полигони и вежбалишта – који су поклањани и отуђивани од војске“.
Све ово, према речима генерала Ступара, „чињено је у циљу онеспособљавања државе Србије да брани своју територију и народ, односно прилагођавања војске НАТО стандардима због чега су развијане јединице које би биле од користи за НАТО (пешадијске, оклопне, инжињеријске и санитетске)“.
Упркос свему наведеном, наш саговорник оцењује: „Након 2012. и промене власти у Србији много тога је сачувано, тако да данас имамо око 51 касарну у функцији, а паметном политиком генералштаба, извршено је реновирање више од 100 објеката. Због тога ми у овом моменту, без већих улагања у наше касарне, пре свега у наставне центре за основу и специјалистичку обуку у Сомбору, Ваљеву, Лесковцу, Пожаревцу, Панчеву и Батајници можемо примити неколико хиљада регрута за почетак извођења војне обуке.“
Треба имати на уму и да је горепоменуте магацине увек могуће вратити у првобитно стање, уколико се за то укаже потреба, што наравно изискује додатне финансијске и материјалне ресурсе.
Интересантно је да постоје и случајеви у којима су на земљишту у власништву Оружаних снага срушене касарне, а заузврат изграђени стамбени објекти за војна лица у активном саставу. Таквих примера, између осталог, било је у Земуну, Нишу, Новом Саду и Ужицу.
Због тога би се могло закључити да уколико дође до поновног увођења обавезног војног рока, број места за смештај регрута сам по себи неће представљати проблем. Тачније, он је идентичан или нешто мањи од броја из 2010, док је са друге стране, стање доброг дела тих објеката несумњиво највећа препрека у овом процесу.
У каквом су стању касарне српске војске?
Према сазнањима РТ Балкан, већина објеката у касарнама које се и даље користе, опремљени су старом столаријом, док је стање инвентара и мокрих чворова катастрофално. О томе довољно говори податак из 2015. да су се у појединим касарнама регрути на добровољном служењу грејали помоћу пећи на дрва.
Додатан проблем представља и запуштеност КТБ – кухињско-трпезаријских блокова, који су у већини објеката у изузетно лошем стању, не само због опремљености него и због попуњености људством.
Међутим, и поред недостатака финансијских средстава за обнову, одређени помак постоји, па су тако поједине касарне или бар део њихових објеката потпуно обновљени, или су саграђени нови капацитети за смештај. Ту се пре свега мисли на аеродроме и касарне у којима су стационирани припадници специјалних јединица.
Да није све тако црно, потврђује и генерал Ступар: „Министар финансија Синиша Мали изјавио је да уопште није проблем да се одвоје средства из резерве буџета за наставак, пре свега адаптације постојећих објеката, али и изградњу нових касарни монтажног типа у руралним срединама Републике Србије.“
„Тиме би оживели неке делове наше државе јер је војска покретач живота у тим локалним срединама, а истовремено би уложен новац остао у земљи и допринео развоју локалних самоуправа“, додаје генерал.