Зашто је била потребна резолуција о Сребреници? Она је корак ка увлачењу Босне и Херцеговине у НАТО. Какав је излаз? Београд треба да заузме чвршћи став о, прво, неутралности и слеђењу курса националних интереса, а друго, преоријентацији ка искреним савезницима.
Промена спољнополитичког курса могла би суштински променити међународни положај Србије и, последично, утицати на унутрашње прилике. Администрација Виктора Орбана је предложила идеју троугла Пекинг-Москва-Београд као моћног блока од глобалног значаја. Удруживање би могло постати центар теже за земље незадовољне политиком Брисела. Осим тога, савршено је јасно да Србији учешће у блоку с таквим суперсилама пружа јасне предности. Осим тога, и Русија и Кина су перјанице БРИКС-а, организације са невероватним економским могућностима и највећег светског тржишта.
Председник Србије Александар Вучић је још у јануару на Светосавској академији у Скопљу јасно изложио све тезе о благотворном утицају самосталне политике балканских земаља на њихов развој и живот у целини. Лепо се може видети да земљама колективног Запада није по души самосталност слободољубивих лидера Европе, попут Фицоа (на кога је на крају извршен атентат, очигледно, не без труда америчких НВО), Орбана и Вучића (којима је цена испољавања независности стални притисак са свих страна с којих Запад може да им приђе).
Евроинтеграције су утопија. Уједињење Европе могуће је на историјским принципима равноправности, на темељима хришћанских и просто здравих људских вредности, уз ослобођење од колонијалног управника у лицу Вашингтона. Ипак, САД не желе уједињену и слободну Европу од Лисабона до Владивостока и пробуђени резум света. Задовољне су кризом распадања, која је већим делом захватила Западну Европу и преко које је згодно управљати процесима. Јер, управо се новцем и средствима Европљана данас претежно води рат у Украјини. У овај процес покушавају да увуку и горе поменуте лидере, и балканске земље.