Не може се говорити о Шиду а не поменути његов мозаик народа и вера који је често био покретач развоја града. Основан као чисто српско насеље, Шид је наставио свој развој са јеврејским и цинцарским породицама, затим немачким, хрватским, русинским, словачким, италијанским и коначно током треће деценије 20. века и руским. Међутим, српски-руски односи у контексту Шида, па да тако и кажемо – шидско-руски односи, започели су много раније резултирајући историјским моментима и појединцима чијим националним значајем данас можемо да се похвалимо.

Препознајући све могуће опасности од запостављања националних и верских интереса у новој католичкој средини у којој су се Срби стицајем историјских околности затекли, митрополит Мојсије Петровић се обратио за помоћ руском цару и ти напори су за последицу имали залагање Русије за очување православних и националних интереса српског народа у Аустрији. Тада се у српским православним парохијама на подручју Царевине појављује велик број руских богослужбених књига, а током првих деценија 18. века из Русије долазе и први учитељи за српске школе. У такву средину и Шид за капетана долази Стефан Пишчевић. Стефан је остао капетан у Шиду до развојачења града 1745. године, односно до изласка Шида из Војне границе. У раду је дат кратак осврт на ретка сачувана документа о њему.

Породица Пишчевић је у Шиду вероватно становала у старој касарни, данас локација Српског дома „Свети Сава“ у непосредној близини храма Светог Николаја. Претпостављамо да је на том месту рођен и Симеон Пишчевић 1726. године. Симеон Пишчевић је напустио Шид 1734. године када је отишао на школовање у Петроварадински Шанац. У родни град ће свраћати повремено, што је и сам забележио у својим мемоарима. О животу и раду генерал-мајора Симеона Пишчевића доста се зна из стручне литературе, а која се у највећој мери заснива на његовим мемоарима. Изузетно утицајне везе које је имао преко породице своје мајке, омогућиле су му одлично школовање и брзо напредовање у каријери. Тадашње друштвено-политичке околности брзо су га навеле на напуштање Аустрије и пресељење у Русију. Заједно са Симеоном, у Русију су прешли и његов отац Стефан и браћа по оцу (Јефим, Лазар и Теофил).

Симеон Пишчевић се женио два пута. Прва супруга му је била Дафина Рашковић, ћерка пуковника Атанасија Рашковића, а друга Екатерина Дмитријевна Хорват, ћерка потпуковника Димитрија Хорвата. Због преране смрти супруге Дафине и сина првенца, Симеону је из првог брака остала само ћерка. Из другог брака је имао синове Александра и Ивана и ћерке Ану, Надежду и Варвару.

Александар Семенович Пишчевич је наставио очеву војничку каријеру и попут њега оставио написане мемоаре. Са супругом Маријом Федоровном Јуришић имао је Љубу, Александра, Платона и Надежду. Један од његових потомака је био и Дмитриј Леонидович Хорват (1858-1937), генерал-потпуковник и један од лидера Беле Гарде на Далеком Истоку.

Платон Александрович Пишчевич је имао изузетно успешну војничку каријеру из које се повукао 1844. године са чином пуковника. Био је пријатељ са књижевником Александром Пушкином и један од његових сарадника на часопису „Савременик“.

Леонтије Платонович Пишчевич је био ожењен са пијанисткињом Олгом Алексејевном. Они су имали сина јединца Алексеја Леонтиевича (1882) који је након своје преране смрти иза себе оставио супругу Екатарину Ивановну Волинску и малолетну децу Алексеја и Олгу. Алексеј је након ослобођења из немачког логора, априла 1945. године, послат на Урал, где је остао до краја живота. Са њим се угасила и директна мушка лоза Симеона Пишчевића.

Потомство млађег сина Симеона Пишчевића, Ивана Семеновича Пишчевичa оставило је нешто мање трагова у историји. Иван Семенович је умро 1808. године. Са супругом Ериком имао је ћерку јединицу Јекатерину, удату у племићку породицу фон Унгерн-Стернберг.

Потомци генерал-мајора Симеона Пишчевића данас су расути по целом свету, од Русије и Украјине, преко Србије и Италије, до САД. Међутим, презиме Пишчевић је данас пред изумирањем. Последњи потомци мушке линије данас живе у градовима Касли и Киштим у Чељабинској области, и у Саратову и Новосибирску у истоименим областима.

(излагање на Округлом столу «Славјаносербија: годишњица сеобе Срба у Русију»)