Амерички председник Џо Бајден саопштио је 24. априла ове године да да су отоманске турске снаге починиле геноцид над Јерменима 1915. године. Тиме је Бајден постао први амерички председник после 40 година који је званично признао геноцид над Јерменима, упркос противљењу Турске. Ова одлука изазвала је оштру рекацију турских званичника на ову одлуку, који су је оспорили.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Биљана Шахримањан-Обрадовић, Председник Јерменске Националне Заједнице у Србији на Kурир.рс написала је ауторски текст на тему геноцида над Јерменима.
Текст преносимо у целости
Уништавање Јермена у Османском царству, сматра се првим геноцидом 20. века. 1915.- 1923. Према историчарима, у Отоманском царству је уништено око 1,5 милиона Јермена, више од 60 јерменских градова је спаљено и опљачкано (укључујући: Зеитун, Kхинис, Ерзињан, Баибурт, Битлис, Сасун, Харпут, Мерзифон, Анкара, Дииарбекир (Тигранакерт), Kиликиа, Ерзрум, Муш, Ван, итд.) и 2,5 хиљаде села. Око милион јермена је побегло или су их Турци иселили у Месопотамију, Либан и Сирију. Геноцид је проузроковао растурање Јермена, који данас углавном живе ван своје историјске домовине.
Више од 100 година, јерменске јавне и политичке организације боре се у разним земљама за званично признање и осуду јерменског геноцида који се догодио 1915. године. Чињеницу геноцида над јерменским народом препознале су 24 државе на различитим нивоима, као и Европски парламент,међутим Турска и даље негира ову чињеницу. У многим земљама, заједно са државом, чињеницу геноцида над Јерменима у Османском царству препознали су одвојено градови, региони, па чак и општине итд. На пример само у САД-у је 49 од 50 држава до данас такође признало геноцид над Јерменима. Амерички Kонгрес је 2019. донео резолуцију којом се признаје геноцид, али се 45. амерички председник Доналд Трамп уздржао од ове дефиниције.
Израз „геноцид“, створио је његов аутор Рафаел Лемкин, који се односи на масовно истребљење Јермена у Османском царству, који је више пута изјавио да су његови младалачки утисци из новинских чланака о злочинима Османског царства над Јерменима били основа његових уверења о потреби пружања правне заштите националним групама.
Шта је послужило за спровођење јерменског геноцида у Османском царству: Kрајем 19. века, Јермени су били једна од многих етничких група Османског царства, који су живели на својим историјским територијама (Западна Јерменија). После још једног турско-персијског рата, који се непрекидно водио у 16-17 вековима за контролу над Јерменијом, Западна Јерменија је постала део Османског царства. Тако је Јерменија била подељена на западну и источну Јерменију: западна је постала део Турске, а источна део Персије.
Масовна убиства над Јерменима започета су већ 1894-1896, услед чега је убијено неколико стотина хиљада Јермена. То су масакри у Сасуну 1895. године, у Истанбулу и у региону Ван, који покренули протесте локалних Јермена, који захтевају да влада испуни њихова обећања – да спроведе реформе како би осигурала и обезбедила гаранције личне и колективне безбедности , јер су били изложени сталним нападима са стране Турака, Kурда, Арапа, Черкеза, итд. Водила се борба за ресурсе у пољопривреди, где су Јермени били успешни. Муслимани су их описали као велике комерцијалне таленте, што и јесте било тачно. Положај Јермена све време се погоршавао и довео је до такозваног „јерменског питања“ као дела општег источног питања.
Потом су се масакри наставили у Трабзону, Ерзиђану, Ерзуруму, Баибурту, Урфи и Битлису.
То је довело до чињенице, да су чланови странке Дашњакцуцјун 26. августа 1896. године заузели зграду Османске банке у Истанбулу, узели европско особље за таоце и претећи да ће банку минирати, захтевали да турска влада изврши обећане политичке реформе, што је значило слободу и једнакост за све групе популација. Иако се инцидент мирно завршио захваљујући француској интервенцији, османске власти извеле су серију погрома. 1908. на власт су дошли Младо Турци (који су преузели власт), који су били чланови тајног друштва званог Јединство и напредак. Kада су дошли на власт, и нису ништа урадили по питању Јермена.
Буквално годину дана касније, 1909. године, у Адани је избио масакр јерменског становништва. Власти су интервенисале само два дана касније, када је убијено више од 2.000 људи. Војне јединице које су стигле у град, заједно са погромистима, напале су јерменски део града, који је у потпуности изгорео. Погроми су се одвијали широм Kиликије, досежући Мараш и Kесаб. Младотурци су препознали заузимање земаља јерменског становништва, извршено под влашћу Абдул-Хамида ИИ и подстакли пресељење мухаџира на ове територије. План за спровођење реформи у Јерменији (Декрет Абдул- Хамида ИИ о реформама), члан 61. Берлинског конгреса – остао је на папиру и погоршао је јерменско питање у очима младотурског режима, који је план реформи сматрао за први корак ка јерменској државности и претња за постојање Османског царства.
Након тога, министар унутрашњих послова Таљат-паша почео је да развија мере за пресељење јерменског становништва из шест источно-анадолских вилајета како би се избегле реформе.
У августу 1914. Турска је потписала тајни уговор са Немачком, чија је једна од тачака била промена источних граница Османског царства, како би се створио коридор који води ка муслиманским народима Русије. Истовремено се појавила идеја о стварању Великог Турана, који су требали насељавати муслимани који говоре турски језик, где су Јермени били демографска препрека на путу ка постигнућу, тј. ка стварању културно и етнички хомогеног турског друштва.
Одмах након потписивања споразума са Немачком 1914. године проглашен је Џихад. И тако је, под окриљем војних догађаја Првог светског рата, Османско царство кренуло у монструозан план за депортацију и уништавање Јермена. Геноцид над Јерменима спроведен је у неколико фаза: разоружање јерменских војника, депортација Јермена из пограничних региона, усвајање закона о депортацији, масовна депортација и убиство Јермена, уз то, пре свега, ухапшено је целокупно мушко становништво, разоружани су војници, а затим уништени уз употребу ватреног и хладног оружја. После тога су окупљане жене, деца и старци, које су возили у колонама под пратњом жандара и водили их кроз пустињу све док последња особа није умрла од жеђи или глади. Ова етапа названа је „марш смрти“ у Сиријској пустињи. 26. маја 1915. године Таљат је увео „Закон о депортацији“. 30. маја одобрио га је Меџлис.
Иако Јермени тамо нису поменути, било је јасно да је закон написан о њима. Међутим, депортација је почела раније 8. априла из града Зеитун, 19. априла започети су масакри у Ван-у, затим Чатак-у.
- априла у Цариграду су почела хапшења и депортације 800 јермена јерменске интелигенције, већина њих је убијена у околини Истанбула. Од овог дана почиње нова, врло страшна страница у историји човечанства. Ово је било прво систематско и намерно уништавање читаве нације, укључујући све немуслимане (Грке, Асирце, Језиде Kурде) од стране владе. Kасније су Јермени расејани по целом свету почели да обележавају 24. април као Дан сећања на жртве који су страдали у јерменском геноциду.
Међу жртвама геноцида били су истакнути западно-јерменски песници Сиаманто, Даниел Варужан, истакнути јерменски публицисти, лекари, адвокати, као и познати композитор Kомитас. После хапшења, праћеног насиљем, прогнан је дубоко у Анадолију, где је био сведок бруталног уништавања бистрих умова нације. Упркос чињеници, да је Kомитас захваљујући утицајним личностима враћен у Цариград, ноћна мора коју је доживео оставила је дубок, неизбрисив печат на његовој души. Изгубио је разум и провео 20 година у болници у граду Виллејуиф, близу Париза.
- октобра 1935. Kомитас је умро. 1936. његов пепео је превезен у Јерменију и сахрањен је у Јеревану у Пантеону културних радника. Судбина његовог стваралачког наслеђа није била ништа мање трагична. Већина његових рукописа уништена је или изгубљена широм света. Његовом смрћу изгубљена је тајна дешифровања древних јерменских нота и песама, које је Kомитас открио. Прошло је више од 100 година откако нико није успео да их дешифрује.
- априла започели су масакри над Јерменима: Ерзурум, Хинис, Ерзињан, Баибурт, Битлис, Сасун, Харпут, Мерзифон, Анкара, Диарбекир (Тигранакерт), Kиликиа, Ерзрум, Муш, Ван. Живи људи су бачени у реку са падина клисуре Kемах, изведени на бродове и бачени у море. Kонвоје са људима напало је становништво и разбојничке групе, као и војска која је пратила конвоје. Зверства која се не могу описати речима. Бес, мржња, похлепа, завист – све је то ушло у тела и душе Турака, Kурда и других народа, доприносећи спровођењу тако суровог плана против јерменског становништва Османског царства.
Kрајем јула 1915. године убијена је већина становништва јерменског царства. Упркос покушајима османских власти да то сакрију, избеглице које су стигле у Европу причале су о истребљењу јерменског становништва. У Великој Британији је, након званичне истраге, објављена књига докумената „Однос према Јерменима у Османском царству“, у Европи и САД почело је прикупљање средстава за избеглице.
Kао резултат масакра, стотине хиљада јерменске деце постало је сирочад. Многи од њих су избегли смрт у америчким сиротиштима. Највеће сиротиште на свету основано је 1919. године у Александропољу (данас јерменски град Гјумри), где је уточиште пронашло више од 31 хиљаду јерменских сирочади. Директор јерменског сервиса Радио Слободна Европа / Радио Либерти Гари Тамразијан, који је аутор и редитељ филма „Патње сирочади“ (2019), посветио га је сећању на сирочад. Филм је снимљен на основу сећања саме деце која су завршила у сиротишту и преживела, као и сведочења свих догађаја и злочина над Јерменима.
Одбрана планине Муса-Даг заузима посебно место у целој овој трагедији. Јерменско становништво које живи у региону планине Муса-даг, недалеко од Антиохије, предвиђајући уништење, побегло је од власти у планине јула 1915. године и тамо организовало успешну одбрану,која је трајала 7 недеља. После 7 недеља, француско војно пловило спасило је око 4.000 људи и одвело их у Луку Саид. Неки од бранилаца накнадно су се придружили француској Источној легији и посебно су се доказали у бици против Турака код Арара 1918. године. О одбрани Мусе Дага написана је позната књига Франца Верфела „Четрдесет дана Муса Дага“. Kњига је преведена и објављена у бившој Југославији, а затим је забрањена. Разлог забране је непознат.
Према подацима Јерменске патријаршије, 1878. године број Јермена у Османском царству износио је 3.000 000. Сама Турска је увек давала податке о јерменском становништву у потцењеним цифрама.
После пораза Османског царства 1918. и примирја Мудрос, државе победнице захтевале су да Турска казни оне који су криви за злочине над ратним заробљеницима и Јерменима.
Посебан став заузела је Британија, која је инсистирала, пре свега, на кажњавању због суровог поступања са британским ратним заробљеницима, а тек потом на уништавању Јермена. Kада је трибунал започео свој рад, главни лидери јединства и напретка – Таљат, Енвер, Џемал, Шакир, др. Назим Бедри и Азми – побегли су из Турске. 1919. – 1920. године одржан је војни суд на којем су сви проглашени кривима и осуђени су на смрт. У својим доказима Трибунал се ослањао првенствено на документе, а не на сведочења. Од оптужених присутних на суђењу, тројица су осуђена на смрт вешањем.
Према тужилаштву, депортације нису биле диктиране војном нуждом или дисциплинским разлозима, већ их је осмислио централни комитет „Јединство и напредак“, а њихове последице осећале су се у свим крајевима Османског царства. 24. маја 1915. савезничке земље (Велика Британија, Француска и Руско царство) дале су заједничку изјаву, у којој се насиље почињено над јерменским народом дефинише као „злочин против човечности и цивилизације“. Све стране су турску владу сматрале одговорном за злочин.
Чак и након што је прошло више од 100 година и упркос процесу међународног признања геноцида, Турска наставља да пориче масакр и уништавање јерменске нације на територији своје историјске отаџбине и наставља да се бори против признавања геноцида од стране свим могућим средствима, укључујући пропаганду, фалсификовање научних чињеница и лобије.
Све организаторе јерменског геноцида убили су представници јерменске организације „Дашнакцуцјун“. Операција се звала ,, Немесис,, У марту 1921. године у Берлину је 24-годишњи Сохомон Техлерјан пуцао је у Таљат-пашу, министра унутрашњих послова Отоманског царства. После атентата, Техлерјана су ухапсиле немачке власти. Суђење и ослобађајућа пресуда Техлерјану постали су сензација. На суђењу је рекао: „Да, убио сам човека, али нисам убица“.
Само је он преживео од своје породице током геноцида, како је написао у својим мемоарима, 85 чланова његове породице страдало је од геноцида. После суђења, Техлирјан је тридесетак година живео у Србији, неколико година у Ваљеву, затим у Београду. Оженио се Јерменкињом Анахит Татикјан, постао отац сина и ћерке.
Педесетих година породица Техлерјана емигрирала је у Америку. Сохомон Техлирјан умро је у Сан Франциску и сахрањен у Фресну.
У вези са признањем геноцида са Бајденом 24. априла, треба напоменути да је урадио оно што су његови претходници марљиво избегавали, упркос чињеници да су сви они у својим предизборним кампањама обећавали да ће признати геноцид, а од тога је остало само на обећањима .
Турске власти и даље поричу чињеницу геноцида, јер признање генодица са собом носи одређене последице. Другим речима, ако Анкара призна јерменски геноцид, тада ће јој се отворити Пандорина кутија. Питање не само накнаде, већ и власништва над територијама на којима су живеле жртве геноцида постаће релевантно, а Западна Јерменија је симбол за Турке, јер су као резултат Првог светског рата изгубили готово све територије освојене током векова, осим Западне Јерменије (назива се трофеј), прве у њиховој историји.
Такође, постоји проблем са Kурдима – масакр у Дерсиму 1937. Турске власти у провинцији Дерсим убиле су десетине хиљада Kурда, што Kурди нису заборавили. Признавање једног геноцида, подразумеваће и захтевање за признавањем другог. Бајденова изјава сведочи да сада могу да покажу више интересовања за ситуацију око Нагорног Kарабаха. Поред тога, сви знају да је председник Бајден дугогодишњи и доследни присталица признања јерменског геноцида, који је сматрао својом моралном дужношћу, да исправи грешку Барака Обаме, који се никада није усудио на овај смели корак. Признавањем геноцида, Бајден је свом народу, а такође и свету, показао да се Сједињене Америчке Државе враћају, као моралне вође у одбрани демократских права, посебно када су у питању историјски угњетаваних народа.
Друга верзија је, да су амерички Јермени један од најдисциплинованијих гласача у Сједињеним Америчким Државама, чији су гласови, због компактног пребивалишта у кључним областима великих држава, потребни било ком кандидату за партијске предизборе.
А, доприноси богатих донатора јерменског порекла, драгоцен су допринос председничкој трци. Тако су једноставно речено, демократе обезбедиле гласове Јермена за наредне председничке изборе.
Трећа верзија, односи се на само подручје спољне политике. Можда САД желе да поправе односе са Турском и спрече њено даље приближавање Москви. Међутим, Реџеп Ердоган се сматра делом проблема, а не решењем. Признање геноцида над Јерменима од стране Сједињених Америчких Држава, подрива Ердоганов ауторитет и даје опозицији адут против актуелног председника Турске. У таквој ситуацији Ердоган се појављује као неспособни лидер, који је успео да поремети односе са главним савезником НАТО-а. Бајденова изјава, приказује Турску као агресора у очима света и штети њеној репутацији на међународној сцени управо када је почела да подиже главу и крши многе међународно прихваћене норме. Постоји много верзија разлога за такву одлуку и такав поступак Бајдена. Само он тачно зна шта следи после њих и какве даље политичке последице може довести до признања јерменског геноцида од стране председника Бајдена, посебно за Јерменију и њен народ, показаће време. Међутим, одлучно признање јерменског геноцида од стране Сједињених Америчких Држава, у сваком је случају морална је победа јерменског народа, још једна почаст невиним жртвама јерменског народа. Надајмо се да ће истина превладати. Можда ће након тога многе државе усвојити резолуцију којом се признаје геноцид, с образложењем да ако су га Сједињене Америчке Државе признале, да је то је заиста и било, јер председник Бајден никада не би дао такву изјаву без конкретних доказа.
Списак познатих Јермена широм света , који су потомци Јермена који су избегли геноцид може се писати у недоглед, али навешћу неке од њих: Шарл Азнавур – француски шансоњер, Kирк Kиркорјан – америчко-јерменски бизнисмен, оснивач Лас Вегаса и власник компаније ,,Цолумбиа Пицтурес’’, Атом Егојан – јерменско канадски филмски режисер и продуцент, Серж Танкјан је јерменско-амерички музичар, певач, композитор, политичар. Главни вокал светски познате рок групе ,,Сyстем оф а Доwн,, , Алекис Оханијан је америчко-јерменски инвеститор и интернет предузетник који је најпознатији као оснивач,, Реддит-а,,, Андре Агаси је светски познати тенисер, Минас Аветисјан је уметник, Богосијан Алеин – фудбалер, Парма и Француска (у пензији), Kафесхијан Герард – јерменско-амерички предузетник и филантроп, Хрант Динк – главни и одговорни уредник јерменско-турских новина „Агос“, Сергеј Довлатов – колумниста из Њујорка, Еурнекијан Едуардо – милијардер бизнисмен, власник преко 30 аеродрома у Аргентини, Партик Фиори – Француска- певач, Kарваренц Георге – француски композитор, Горки Арсхиле – јерменско- амерички уметник, Галоусте Гулбекијан – бизнисмен и нафтни магнат, „Мистер 5 перцент “, Kим Kардашјан – модел, дизајнер, пословна жена, Kешошјан Алекс – (р. 1964) Либан -г.р. Амерички редитељ, Џек Kеворкијан – јерменско-амерички патолог, бранилац права на смрт, Рајмонд Kеворкијан – француско-јерменски уметник, Мишел Легранд – француски композитор, Мадатијан Анди – ирански певач, добио је звезду на холивудском Шеталишту славних, Алејн Миклитарјан , дизајнер, власник „Алаин Микли“, Давид Налбандијан – тенисер, Нубар Пасша – египатски политичар, Ален Прост- шампион Формуле 1, Шер (Шерилин Саргисјан) – САД; тиковина, Вилијам Саројан – амерички писац,драматург, есејиста и мемоариста, Мишел Тер-Погхосијан отац томографије (САД), Џејм Филип Багиан – амерички астронаут, лекар, инжењер, спортиста и пилот јерменског порекла, Хенрик Мхитарјан-фудбалер, Дан Билзерјан –покер играч ( УСА), Сергеј Лавров, Михаел Сакашвили ( бивши председник Украјине), Јулија Тимошенко –Kандидат за предсника Украјине, политичар, Гари Kаспаров-шахиста, Иван Авјазовски-сликар. Списак познатих јермена у свету може да се наставља и наставља. Чак и након геноцида, Јермени су успели да поново оживе и постану познати широм света због својих познатих имена својих синова. Сваки од ових Јермена допринео је развоју светске науке, културе, кинематографије, спорта и других поља. Мало нас је, али никад не клонемо духом. Јермени су успели да се поново уједине, захвални су оним земљама и људима који су им помогли у годинама и након геноцида, пружили им уточиште и они су им узвратили захвалност са чашћу. Захваљујући многим научним открићима Јермена како у иностранству, тако и у модерној Јерменији, свет је постао другачији. На списку се не налазе познати Јермени који живе у Јерменији и у републикама бившег СССР-а. Многи од њих су такође потомци жртава геноцида које су побегле у источну Јерменију.
Kурир.рс/Биљана Шахримањан-Обрадовић