Књига историчара из Сјенице Салиха Селимовића „Рашка или Санџак“. Од 25 санџака под Турцима, остао само назив на југозападу Србије
На простору некадашњих српских и југословенских земаља с најближим окружењем крајем 17. века било је 25 санџака. Новопазарски је основан око 1790. године, с Новим Пазаром као административним седиштем, иако су санџак-бегови и касније кајмаками најчешће боравили у Сјеници. Овај санџак је три пута укидан. У турском царству почетком 19. века било је 290 санџака, али су сви укинути 1921. године и име се једино код нас задржало.
Ове чињенице су окосница недавно објављене књиге „Рашка или Санџак“ мр Салиха Селимовића, историчара из Сјенице, у којој је он сабрао чланке и публицистичке радове о прошлости Старе Рашке, неким актуелним темама, пре свега историјској утемељености два имена (термина, топонима) – Рашка или Рашка област, који углавном употребљавају православни Срби, док муслимани и Бошњаци користе турско име Санџак.
Користећи изворне документе и богату литературу и пратећи прилике од турске окупације Старе Рашке у првој половини 15. века, новог административног устројства, преко исламизације и присилних миграција, Селимовић осветљава историјске чињенице и подсећа:
– Санџак је турска реч и значи застава. Санџаци су били само административне јединице којима су управљали санџак-бегови као војним пленом, добивши од султана санџак, односно заставу као симбол власти и командовања војском санџака. После доношења Вилајетског закона 1865. године, санџаци су добили статус управног подручја у рангу округа, без икаквих политичких, верских и етничких посебности.
Име Санџак се потпуно одомаћило у општинама Нови Пазар, Сјеница, Тутин и Пријепоље, као и неколико општина севера Црне Горе, док се комшије у Новој Вароши и Прибоју оштро противе својатању, сврставању и цртању карата. Ово име је често повод за тензије на југозападу Србије, за трвења и запаљујућу атмосферу у политичким и политикантским препуцавањима.
На страницама књиге, у издању Српске радикалне странке, аутор низом сведочанстава тврди да нису само Турци „кумовали“ називу Санџак, већ и Швабе. Политички правац који су утемељиле аустроугарска дипломатија и војска – темељац је актуелних збивања и захтева за специјални статус или аутономију Санџака, као и прихватања овог назива за некадашње огњиште немањићке државе.
– Пошто се Новопазарски санџак налазио у оквиру Босанског вилајета, Аустроугарска је 1878. захтевала и његову окупацију, да би спречила стварање заједничке границе Србије и Црне Горе или евентуално њихово уједињење. Тај простор је Бечу био потребан и као коридор за његово напредовање према Егејском мору. Великом политичко-дипломатском активношћу то је делимично спречено, па је Аустроугарска са својом војском 1879. запосела само Пљевља, Прибој и Пријепоље. Порта је од тог подручја организовала Пљеваљски санџак, па је настао период двовлашћа – пише Селимовић.
СЈЕНИЧКА РЕЗОЛУЦИЈА
У ОДГОВОРУ на питање откуд и зашто Санџак, мр Селимовић указује и на Сјеничку резолуцију: – Круна окупаторског разорног деловања било је одржавање конференције муслиманских првака из градова некадашњег Новопазарског санџака у Сјеници, 13. и 14. августа 1917. У Резолуцији, коју је потписало 12 градоначелника, тражено је издвајање Старе Рашке и припајањe Босни и улазак у састав Аустроугарске монархије.
Касније се усталило само име Санџак, у смислу неке посебне територије у односу на окружење. То се чинило у дипломатским круговима Аустроугарске, Турске и Немачке, јер је ово подручје било веома погодно за политичке и дипломатске манипулације, посебно са његовим муслиманским становништвом, стварајући му илузију о неком повратку „на старо“, представљајући се као ослободиоци од „омражене српске и црногорске окупације“.
– Најстарије и, по мом убеђењу, најадекватније име овог простора јесте Стара Рашка, која је била ембрион српске средњовековне немањићке државе и духовности, коју су Турци Османлије дефинитивно укључили у своју државну територију половином 15. века – тврди Селимовић. – То име Regnum Rasciae било је присутно у изворима западне провенијенције све до почетка 20. века. Додуше, Стара Рашка је шири појам од Рашке области и Новопазарског санџака, али је историјски утемељен и не би требало да то икоме смета.
Срби у Рашкој области су лакомислено, како то многи признају, и сами почели да прихватају назив Санџак за историјско језгро своје најстарије државе, поготово после заседања ЗАВНОС-а (Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Санџака), 20. новембра 1943. године у Пљевљима. Последњих година упућују оштре замерке челницима Србије, па и неким научним радницима, што у јавним иступима користе назив Санџак.
Драгољуб Гагричић
Извор: novosti.rs
