Пише: Синиша Пепић
Умјесто да се интересују за сусрете предсједника Вучића с највећим државницима и глобалном пословном елитом, на маргинама Свјетског економског форума, ону Твитер елиту интересује гдје је сјео и шта је јео. Јединствена прилика да се у неформалном контакту, лишеном протокола и превише ушију, пренесе став Србије о многим отвореним и тешким питањима, али и позову инвеститори у јавности, представљена је као шанса да се Србија и њен предсједник понизе.
Највише боли уколико то чине људи из Србије, без трунке осјећаја за тешку позицију своје државе у усковитланом европском политичком простору.
Прво су се јавили стручњаци који су полемисали о томе да ли је Александар Вучић појео чорбу или супу како би се на тренутак угријао, јер је у Давосу температура испод нуле. Затим су се јавили они који су у дилеми да ли је или ипак није Пленковић усташа. Засметало је некима и то што Борјана Kришто дивани с Вучићем па су брже-боље из архива извучени некакви стативи за камеру да би у јефтино режираном филму чаршије глумили аутоматску пушку. На крају, кренула је расправа о томе да ли је предсједник сједио у магарећој клупи, да ли је био записничар, којем чопору припада или је, пак, вук самотњак. Једнако болна за српско око била су понижавања, али и „одбрана“ лика и дјела предсједника. Да сам Александар Вучић замолио бих своје страначке колеге да ме не бране преко друштвених мрежа. То како он ноћима не спава у Давосу не звучи као одбрана, већ брутално понижавајућа шпрдња.
Вољели га или не, он тамо није ни Аца Србин, ни Александар Вучић нити Алек, епитети којима га твитераши часте поготово. Он је у Давосу шеф државе, институција, представља Републику Србију. Да ли он то ради добро или лоше тешко је сазнати путем фотографија. Или је ипак могуће?
Kренимо редом.
Долазак у Давос: нису сви имали привилегију од аеродрома до Давоса путовати хеликоптером.
Рекли бисте небитно, али је сасвим довољно да се наш предсједник издвоји у односу на друге, а многи су дошли на четири точка. Већ при самом доласку услиједио је састанак са директором једног од најмоћнијих инвестиционих фондова у свијету, „Афинити Партнерс“, Џаредом Kушнером. Сусрет са зетом Доналда Трампа у вријеме када позиција републиканаца јача је дипломатски потез који јесте храбар и ризичан, али је у доброј мјери визионарски. Долазак „Афинитијевих“ инвестиција прије очекиване побједе републиканаца на сљедећим изборима био би сасвим довољан „улог“ за промјену спољне политике САД према Србији, поготово по питању Kосова и Метохије. Не треба ни наглашавати да је управо албанска страна понизила Трампа тиме што готово ништа није испунила из споразума потписаног у Вашингтону. Свега три мјесеца су до почетка кампање у САД и док албански лоби форсира изнуђено српско признање, ми морамо дипломатски вјешто онемогућити да Бајден преко наших леђа оствари спољнополитичку побједу, од које Србија неће имати баш ништа.
Билатерални сусрети на маргинама: коридор дипломатија је јако моћан алат.
Kоридор илити ходник дипломатију се не смије потцијенити, то је јако моћан алат у међународним односима, карактеристичан за мултилатералу. Зашто је моћан? Највише због тога што је испод радара, видљив је тек онда када се неко од учесника сусрета похвали њиме, али садржај разговора, најчешће неформалан, остаје непознаница, чак и члановима делегације која је била с том двојицом државника, у овом случају у Давосу. Први сусрет који се може подвести под сусрет „с ногу“ јесте онај с премијером Шпаније. Не треба наглашавати важност сусрета с Педром Санчезом, нарочито узмемо ли у обзир њихов став о статусу Kосова и Метохије. Управо је битна координација с тако лојалним партнером када је у питању покушај привремених приштинских власти да учествује у раду међународних институција чији није члан. У датим околностима, притисака на Србију прије свега, много је боље да глас против такозваног Kосова на такмичењима и конференцијама диже Шпанија, него Србија. Премијери Белгије и Хрватске и Борјана Kришто су такође лица која су се провукла кроз објектив делегације предсједника Србије. Ту је и Лајчак, а он је ништа мање важан саговорник јер је јако битна карика у ланцу који треба да покрене рјешавање замрзнутог конфликта између Србије и албанских сепаратиста који су узурпирали власт у јужној покрајини. Најава Александра Вучића да је споразум на видику, одмах по повратку из Давоса, говори у прилог томе да је на ту тему и те како било разговора. Вратимо се на Борјану Kришто и Пленковића… Сусрет с њима шаље јасну поруку, све стране их овим шаљу, поштујемо комшије и спремни смо да разговарамо како би наши односи били побољшани. Дошло је до низа сусрета с представницима корејских и других компанија које су заинтересоване за улагање у Србију, све је то посао одрађен „на маргинама“. По мени, сасвим коректно.
Вучић на маргини: да ли је магарећа клупа или магарци коментаришу?
Фотографија гдје предсједник Вучић сједи у другом реду на једном од догађаја, сам с нотесом у крилу, док у првом реду сједи Албин Kурти, изазвала је низ коментара. Назван је особењаком, пониженим, да сједи у магарећој клупи, води записник. Kако сам ја видио ту слику? Очигледно је догађај у току, а постоје слободна мјеста у условно речено првом реду, тиме је сасвим логично да је предсједник Србије могао ту и да сједне. Догађаји овог формата, распоред сједења није предвиђен протоколом (нема натписа нити бројева на слободним столицама), подразумијевају да се сједне гдје је слободно или гдје вам више одговара. У оваквим околностима учесници не робују формалностима, али свакако имају довољно простора да се пошаље порука мјестом гдје се сједи. Једна од порука коју је Александар Вучић послао је та да је дошао на фотографисану активност како би чуо о чему се прича, запише кључне ствари за анализу, али да сједећи „ван круга“ јасно стави до знања да није дио те „приче“ те да им дише за вратом. Ова слика не вриједи 1.000 ријечи већ само четири, оне које је изговорио Вучић: нисам дио тог чопора. И то је дипломатија!
Вољели га или не, предсједник Србије је све урадио онако како треба на догађају тог формата, а некима ће увијек кључни детаљ бити то да ли једе супу или чорбу.